Bezuslovno voleti nekoga, znači potpuno ga prihvatati takvog kakav je, voleti ga sa svim njegovim osobinama, sa celim paketom koji je doneo, iako u tom paketu možda ima mnogo više onoga što ti je suvišno i nepotrebno, nego onoga što te oživljava, donosi ti radost i osećanje da možeš da se opustiš, jer si najzad našla tu ljubav koju si toliko želela. Možda vidiš da on može da bude bolji – sam sebi, za sebe i zbog sebe – možda zaista želiš da mu pomogneš u tome, ali ako ne uspe, ako se nikada ne promeni, ili ako se na dalje bude menjao na gore, ako okori u svojim stavovima, umesto da postane elastičniji i tolerantniji, ako postane grublji umesto nežniji, ako prestane da ti iskazuje pažnju, jer je navikao na tebe i nema ni malo inspiracije za romantiku, volećeš ga i dalje, takvog kakav postaje, jer je to pravac u kome se razvija. Možda će ti biti žao zbog njegovih promena, možda će tvoje promene biti sasvim drugačije, možda se nećete razvijati u istom pravcu, možda se više nećete razumeti. Da li ćeš ga i dalje voleti bezuslovno? Ili granica bezuslovnosti negde postoji i kad se prekorači, onda ili nema ljubavi, ili ljubav počne da ispunjava uslove i zahteve.
A možda je bezuslovna ljubav zaista bezgranična. Ona te oslobađa zavisnosti, posesivnosti, očekivanja, razočaranja. Daje ti mogućnost da drugu osobu sagledavaš i doživljavaš kao drugu osobu, a ne samo kao nekoga ko je tu zbog tebe, ko je tvoj, ko ti je obavezan i ko ti nešto duguje, jer si toliko uložila u tu vezu, jer si se toliko usredsredila na njega i prilagodila se njegovim zahtevima. Daje ti slobodu da budeš to što jesi i da budeš načisto sa tim da i druga osoba ima sva prava da bude to što jeste, čak i onda kad se to tebi uopšte ne sviđa i kad te ugrožava. Jer te zapravo ne ugrožava – ne, ako je ljubav zaista bezuslovna.
Da bi uživala u prednostima bezuslovne ljubavi, ličnoj slobodi, rasterećenosti od očekivanja i zahvalnosti zbog onog što u tvoj život donosi novu dimenziju, potrebno je da je dosegneš, da dođeš do tog nivoa. A to nije lako. Jer bezuslovna ljubav je sve ono čemu nas nisu učili i što verovatno nismo iskusili. Ono što poznajemo, to su odnosi zavisnosti i vezanosti. Zavisimo od roditelja i taj oblik ljubavi prenosimo kasnije na svoje emotivne veze. Izjednačavamo ljubav sa ropstvom, ljubomorom, posesivnošću, sa trudom da ispunimo očekivanja i sa očekivanjem da naša očekivanja budu ispunjena. Sa ogorčenjem i razočaranjem što je onaj koga volimo svoj i što nam ne pripada dušom i telom, što ne možemo da ga kontrolišemo i da ga navedemo da bude manje ovo ili više ono, jer bi nam takav više prijao i manje nas uznemiravao.
