Kad praktikujemo zahvalnost, obično je osećamo prema ljudima, situacijama i okolnostima koje su uvele nešto dragoceno u naš život, možda na bolan način. Nekako više vezujemo zahvalnost za oproštaj, za razumevanje onoga što primamo od drugih, od spolja, a manje za svoj unutrašnji život, za sopstvo. Evo zašto (ako ti je potreban razlog) treba često da budeš zahvalna sebi, da to osetiš onako jako i iskreno, kao što osećaš kad je u pitanju sve ono van tebe.
Zbog svakog jutra kad ti se nije započinjao dan, a ipak si ustala i odradila sve što treba
Bolesna, neispavana, tužna, obeshrabrena, slomljena, beznadežna – kada si poslednji put imala taj luksuz da prosto ostaneš u krevetu, da ne ustaneš i ne uradiš ništa? Ne možeš da se setiš, možda zato što se to nikad nije desilo. Uvek si naterala sebe da ustaneš i da sa deset posto snage, svesti, prisustva i sposobnosti ipak uradiš sve što treba. I tog dana i sledećeg i svih sledećih dana. Prihvatila si odgovornost življenja i tu nema pauze, odmora, tajm-auta. Budi zahvalna sebi zbog rešenosti, zbog snage koju odnekud prikupiš čak i onda kad osećaš da više nemaš ni trunčice snage.
Zbog divnih ljudi u tvom životu
Ljudi koji te okružuju, a naročito oni koji su ti bliski, nisu tu slučajno – privukla ih je tvoja energija, prepoznali ste se, spojila vas je srodnost duša, ljubav, poverenje, privrženost. Oni koje si izabrala ponekad su ti više porodica od porodice, a to je nešto zbog čega stvarno treba sebi da budeš zahvalna – dozvala si svoje srodne duše i one su se odazvale.
