Svako ko se zaljubi doživi taj gubitak orijentacije u vremenu i prostoru, pa mu se čini da će se večito okretati u krug, sa blesavim osmehom na licu i osećanjem da lebdi iznad realnosti. Osećaj je tačan – ovo o lebdenju iznad realnosti – ali ovo prethodno je čista dezorijentacija. U dodiru sa orgazmičnom prirodom ljubavi, dodirujemo i još neke energije o kojima nemamo pojma, pa zato ne znamo gde se nalazimo. Niko nam nije objasnio da to ushićenje i uznošenje, taj nalet energije, taj naboj koji stalno osećamo i od koga možemo da poletimo i uopšte, puni smo svih svojih moći, toliko da nam se čini da bismo mogli da dosegnemo i moći koje nam ne pripadaju, da to, dakle, znači da smo zaista delom napustili poznatu realnost i zavirili u četvrtu dimenziju, nadvremensku.
Pošto ne znamo o čemu se radi, mi tumačimo najbolje što možemo, puni ushićenja i osećaja da smo najzad otkrili ono nešto više za koje smo slutili da postoji, pa pošto ne prepoznajemo bezvremenost, jer nemamo sa čime da je uporedimo, onda nam jedino večnost pada na pamet, iako ni nju mentalno uopšte nismo u stanju da pojmimo. Zapravo, ni tu ne grešimo mnogo, onako dezorijentisani. Samo se služimo onim alatima koje imamo, da dešifrujemo višu realnost u koju smo upali.
