Jer, negde imamo osećaj da smo doživeli nešto retko i divno i da to ne može tim intenzitetom da traje, da pre ili kasnije moramo da se vratimo nazad u svakodnevicu i da taj trenutak večnosti treba da udahnemo i zadržimo u plućima koliko god možemo, da bismo ostali na površini što duže, pre nego što potonemo nazad, tamo gde je sve mutno, usporeno, naporno i nedovoljno. Ah, u život, takoreći. Samo što se nama čini da to uopšte nije život, nego da tek sada, kroz ljubav, osećamo silinu i moć života, koja struji kroz nas i pokreće nas, kao ništa do tada. I dobro nam se čini.
Jedino grešimo što mislimo da se prvi put tako osećamo, jer smo zaboravili kako se ljubav slobodno kretala kroz nas dok smo bili mali, kako nas je sila života pokretala takvom silinom, da uopšte nismo mogli da stanemo, samo smo rasli i rasli, gledali, slušali, osećali, upijali i nismo hteli da spavamo da nešto ne propustimo. Pa, kroz ushićenje zaljubljenosti, vraćamo se u stanje iz koga smo došli – iz bezvremenosti u sadašnji trenutak, iz nepostojanja u intenzitet manifestacije života, iz energije u materijalno, u rast, razvoj i promenu.
Osećamo se kao da smo najzad stigli kući. I to je najbolji osećaj na svetu, kad znamo gde pripadamo. Ali, ljudsko biće ne može dugo da se dezorijentisano okreće u krug, sa blentavim osmehom, ono mora da služi zgusnutoj materiji života i da je oplemenjuje svojom fluidnom energijom, a naročito to mora da čini kad ta energija posredstvom zaljubljenosti, grune kroz sve naše kanale koji nas i dalje povezuju sa izvorom. Zato počnemo da se plašimo da ćemo izgubiti to što imamo, da ćemo prestati da osećamo, ako se osoba zbog koje se tako osećamo udalji od nas.
