Dok kao male, naivne devojčice maštamo, uvek zamišljamo sebe srećno zaljubljene, verovatno u braku sa troje dece. Naravno da uvek uz to ide i uspešna karijera, jer nijedna od nas nikada nije rekla “kad porastem biću supruga”, ali ovaj put temu ograničavamo na ljubav. U svom tom maštanju, ne bude nam ni na kraj pameti da postoji mogućnost da ćemo ostati same, a još manje da to ne znači da nešto s nama nije u redu.
Pored svih onih motivacionih citata koji pokušavaju da nam objasne razliku između samoće i usamljenosti, nama ipak neke nedelje deluju depresivno bez obzira na to što smo ispunjeni i u svakom drugom polju života. Od ponedeljka do subote, mi smo sasvim zadovoljni našim divnim životom koji je prepun posvećenih prijatelja, u kom se svako jutro budimo da bismo radili baš ono za šta smo rođeni, našom porodicom koja nam je podrška na svakom koraku i sasvim solidnim finansijskim stanjem. Ali onda dođe nedelja, padne kiša, siva boja oboji nebo, tužne pesme ispune prostoriju i mi prosto ne možemo, a da ne osećamo neku vrstu praznine. Čovek možda jeste ostrvo, ali često svu tu tropsku lepotu, mir i peščane plaže koje nosimo u sebi ipak želimo da podelimo sa nekim, da mu pružimo hlad od jakog sunca.
Iako duboko u sebi, mi znamo da je na nama da praznu desnu stranu (ili levu, koju god preferirate) kreveta posmatramo kao slobodu, a ne kao naš tužni usud u tim dugim nedeljnim trenucima, ruka nam pođe ka telefonu i pozovemo nekog ko bi nam samo ispunio vreme, ali ne i tu prazninu koju osećamo.
