Hajdemo da budemo iskrene. Koliko nas obožava, ili makar ima potrebu da provodi sate i sate ispred ogledala “kopajući ” svoje lice sve dok ne iscedimo sve što se iscediti može, bez obzira na to da li to jeste bila bubuljica ili mitiser ili nije? Koliko nas oseća zadovoljstvo kada iz te crvene napasti izađe sve što treba (da, jeste fuj, ali to smo mi, to je naša navika…) ili se oseća “smoreno” kada ne uspemo da “sredimo” bubuljicu koja nam kampuje na bradi? A šta se dešava nakon naše gotovo svakodnevne navike? Pa, malo je reći da nam je lice katastrofalno! Crveno, naduto, a možda smo čak (jej!) uspele da sebi pustimo krv i napravimo koji ožiljak. Bože moj, što da ne. Hm, uviđate li kako se uvrnuto i štetno po sebe ponašamo?
Sa jedne strane, tu smo mi, koji čačkamo sve što se pojavi na našoj koži, bilo da je u pitanju bubuljica, ujed komarca ili nešto treće. A sa druge strane, tu su ljudi koji apsolutno nikada ne diraju svoje lice, bilo ono “čisto” ili ne. To vam dođe kao grickanje noktiju – još jedna ružna navika koju neki imaju, a neki ne.
