Oni te voze kao droga, a svaka droga može dobro da vozi, ali i da ti priredi veoma loš trip – što te ne sprečava da je uzmeš ponovo. Istina je da tvoja sklonost ka lošim momcima, toksičnim partnerima i emotivno nedostupnim muškarcima nije samo psihološke prirode i ne tiče se samo tvojih emotivnih crnih rupa i Gordijevih čvorova, nego je i veoma bazično – hemijska. Tvoj mozak postaje zavistan od te vožnje i ništa mu nije tako jako, ludo i brzo kao emotivni rolerkoster koji je zagarantovan sa neadekvatnim partnerima, koji te obično privlače. Oni su možda neka vrsta umetnika, ili sasvim obične barabe, ali oni imaju ono nešto, onaj stimulans koji mozak prepoznaje i na koji se prima. Kombinacija intenzivne pažnje, koja inicira osećanje duboke povezanasti, sa emotivnim uzmicanjem i distancom koji slede odmah zatim, navlače te na tu specifičnu drogu. Što je više loših tripova, to je jači intenzitet onog dela dobre vožnje, mada u nekom trenutku loš trip definitivno preovlada i preuzme vožnju.
I onda se pitaš zašto ne možeš da ostaviš nekog ko te loše tretira, ko neprestano manipuliše tvojim osećanjima, čije su ljudske vrednosti sporadične i diskutabilne i o kome ne misliš ništa dobro. Zato što si narkoman. Treba ti lečenje. A skidanje sa toksičnog partnera je teško i neizvesno, baš kao i skidanje sa droge. Kriziraćeš, recidiviraćeš. Vratićeš se istoj drogi, ako ne i istom partneru – naći ćeš svoju dozu u nekome ko će te (mal)tretirati na isti način, ko će ti obezbediti tripozne emotivne uzlete i bolne i još tripoznije padove.
Posmatraj sebe kao zavisnika i traži svu pomoć koja ti je potrebna, osim ako ne zaključiš da ti se jebe za zdrave odnose i pravu ljubav, jer je to sve neopisivo dosadno u poređenju sa onim što ti stvarno voliš.
