Međutim, šta se dešava kada stvari odu dalje od flerta, izazivanja i zavođenja? Da li tada upadamo u sopstvene zamke, ili imamo neke druge motive?
Opšte je prihvaćeno da muškarci varaju pretežno iz površnih razloga – jer su bili u prilici, jer su malo više popili i pomislili su da mogu sebi da daju oduška, jer to partnerka neće ni znati.
Oni ne razmisle unapred i ne pomisle da je dovoljno što sami znaju šta su uradili i da to znači da će ili nastaviti da lažu partnerku (i ne zapitaju se kuda to vodi), ili neće moći da izdrže pritisak savesti i priznaće joj šta su uradili (a šta će onda biti?). Mi smo manje impulsivne u tom smislu i ne varamo svog čoveka zato što neki drugi ima baš dobro dupe, što nam se nabacuje i što smo se napile (da bismo sebi dozvolile da se upustimo u prevaru).
Dakle, mi razmišljamo i varamo svesne svih posledica, što opet, prevaru ne čini poštenijom. Možda nam je i teže oprostiti, ako se uopšte postavi pitanje oproštaja, jer smo znale šta radimo (većina žena oprašta muškarcima preljubu, ali obrnuto ne važi), a to već nije fer. Ako svako ima prava da radi ono na šta misli da ima prava, onda svako zaslužuje i drugu šansu, kao i svu težinu posledica svojih postupaka.
Žene varaju zato što su nezadovoljne seksom u vezi (braku) ali im partner odgovara u svakom drugom pogledu.
To je veoma svesna kalkulacija, i često nije ni malo romantična – ne radi se o tome da mnogo volimo partnera i ne možemo da živimo bez njega, ali on je eto, nemoćan iz nekih razloga, pa moramo da se snalazimo, da ne uvenemo, nego se obično radi o tome da je partner imućan i da nam obezbeđuje način života koji volimo i na koji smo navikle, ali nam ne pruža neko zadovoljstvo u krevetu, a ponekad je i samo nezadovoljstvo seksom razlog da se ono potraži van braka.
