Ispričaću vam anegdotu:
Na stolu u firmi leži činija belih trešanja, krupnih, privlačnih i neobičnih – ne viđamo često bele trešnje. Nekoliko kolega oko stola komentariše – ko je doneo trešnje i da li su oprane i to su valjda one od kojih se pravi slatko. Prilazi koleginica i obraduje se – otkad nije videla bele trešnje, a mnogo ih voli. I uzima šaku trešanja sa osmehom nekog ko očekuje poznato uživanje. A onda kolega kaže “ali one su obično pune crva” i lice koleginice se iz osmeha zgužva u ljutito mrštenje. “Zašto si mi rekao? Baš me briga za crve, kad jedem trešnje, ja ne mislim na crve! Što si to sad morao da mi kažeš?!” I ne stavlja ni jednu trešnju u usta. “Pa ti jedi, šta te briga”, kaže kolega, ali njeno zadovoljstvo je pokvareno.
Ona zna da trešnje imaju crve, ali može to da zanemari samo kad se pravi da ne zna.
Ah, drvo života je puno slatkih trešanja. A trešnje su pune crva, o kojima ne želimo ništa da znamo, ne volimo da ih vidimo i vrištimo zgroženi – osim ako nam ne pođe za rukom da uopšte ne pomislimo na njih. Onda uživamo, iako dobro znamo da crvi postoje i da smo ih pojeli na kilograme.
