Skorašnja istraživanja su otkrila da su žene nerealne u svojim očekivanjima – ispitavanje je obuhvatilo singl osobe i ustanovilo da je 80 posto usamljenih otvoreno za vezu, ali da od toga samo 16 posto aktivno traži partnera ili partnerku. Među tih 16 odsto većinu čine muškarci.
Oni redovno izlaze, nadajući se da će upoznati neku ženu u klubu, a vrlo su aktivni i na internetu i ne zaziru od sajtova za upoznavanje. Suvi realizam.
Žene međutim, veruju u sudbinske “slučajne” susrete i očekuju da će ih njihova srodna duša prepoznati kad je slučajno sretnu – u muzeju, supermarketu, na izložbi, putovanju. Baš sumanuto.
Žene se nadaju da će biti pronađene, a muškarci aktivno traže. Kako onda to da se stalno mimoilazimo u toj potrazi, umesto da slučajno nalećemo jedni na druge? Očigledno ne pohađamo ista mesta.
Da li to znači da treba da počnemo da obilazimo noćne klubove, umesto galerija i da se prijavimo na sve sajtove za upoznavanje? Da spustimo sve svoje kriterijume i da se upustimo u rizik da upoznamo zaredom pedeset muškaraca koji nam se uopšte ne sviđaju i koji ostavljaju loš utisak, da bi se oduševile pedeset prvim, koji deluje kao da ima neko kućno vaspitanje (pismen je i pristojan)? Jeeeee, premija!
Pa, izgleda da znači. Nerealne smo i niko nam nije kriv što smo same. Šta očekujemo? Pismenog i pametnog i prijatnog izgleda i bez nekih odvratnih fetiša i SA funkcionalnom erekcijom? Utopija. Epska fantastika. Bajka.
