(Sreda. Dan za pranje veša. Jutro… Okej, nije baš jutro. Naš junak ponovo kasni, noseći roze korpu.)
Vrata sušilice već stoje otvorena, ne, ne, ne, zašto sam zakasnio baš danas? Ah, tu je. Dobro, dobro, kada samo ne bih mrmljao pred njom. Kako mi se samo sviđa njena kosa. Zašto nisam neki zli naučnik, sigurno bih do sada izmislio kako da zaustavim vreme. Zaustavio bih svet i vreme koje boli me, našao bih vreme da nađem reči, da ti kažem kako činiš da se osećam… kako se kaže? Ah, da, leptirići u stomaku. Svet bi bio naš, učiniću da vreme zauvek stoji za nas. Da, to je plan, vladati svetom, ja i ti, svaki dan…
– Hej, imamo istu korpu. Roze ti baš lepo stoji…
– Sviđa mi se tvoja kosa!
– Šta?
– Ne, ja, ja, ovaj, mrmlj… mislim, ja… sviđa mi se tvoja kesa… haha… zbog, ovaj, piše “I Wanna Be” i ja sam… Ma, uostalom, nema veze, nije važno…
(Sreda. Dan za pranje veša. Oko podne… Dobro, oko tri. Ugao neke dve ulice koje nisu ni blizu perionice. Naš junak je veoma zauzet gledanjem u daljinu. I svojim mobilnim telefonom.)
– Da li bi hteo možda da…
– Aaaaa! Aaa! A! Ha! Šta?
– Ja… ovaj, pitala sam se da li bi možda… Hej, pa ja tebe znam!
– Znaš me? Kul! Mislim, da, znaš me… Stvarno?
– Iz perionice.
– Sreda i subota osim dva puta prošlog meseca kada si preskočila vikend… ili, ako si to bila ti, možda je to bio neko drugi, mislim… da, viđao sam te…
– Šta to radiš?
– Šaljem poruku. Veoma je važno, inače bih prestao. A šta ti radiš?
– Zapravo, ja skupljam potpise u nadi da će grad onu zgradu… da, onu tamo… umesto u parking pretvoriti u sklonište za beskućnike. Unutra može da stane oko dvesta novih kreveta, i javna kuhinja, i večernja škola kako bi se obrazovali i mogli da… kupe raketne rance, odlete na mesec i postanu cvećari… Tebe ovo u stvari ne zanima, zar ne?
– Ne, ne, zanima me, samo… oni su samo simptom. Lečiš simptom, dok je problem u društvu, trebalo bi da…
– Ova peticija je za zgradu, tako da…
– Voleo bih da je potpišem!
– Hvala! Možda ćemo se videti ove subote…
(Sreda. Oko 3 i 15. Naš junak gleda kako ljubav njegovog života odlazi niz pločnik i spušta pogled na ekran svog telefona. Tamo zaista stoji poruka. Veoma važna poruka. Za nju, naravno. Piše jednostavno: “Volim te…”. I dalje gleda. I dalje… Idi za njom!)
Hej, vidi... kad te držim ovako, vreme stoji
– Hej, čekaj! Pitao sam se, možda, da li bi htela, možda, da možda u subotu izađeš sa mnom… Mogli bismo da peremo veš zajedno… možda… hm?
– I meni se sviđa tvoja kosa…
P.S. Ova priča inspirisana je mjuziklom “Dr. Horrible’s Sing-Along Blog” koji možete pogledati ovde.
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…
