Ne mogu da verujem da su prošle 23 godine od smrti Milana Mladenovića. Već toliko dugo nije živ, da sam već odavno navikla na to, kao na životnu činjenjicu. Ni Morison nije živ, toliko odavno, da ne smem ni da računam. Ali ono što je pokrenuo, stvorio, uradio i ostavio za sobom, postalo je fenomen, legenda, ikona – kako god – a ni jedan od tih pojmova nije adekvatan, nije sasvim primenljiv i sasvim tačan (ni za Milana, ni za Morisona). Sve prave stvari odlaze u legendu, a to valjda znači da odlaze na mesto gde kolektivna svest sakuplja dragocenosti, u riznicu ljudskog nasleđa, koja je potpuno otvorena i dostupna svima. Moja deca se još nisu rodila, kad je Milan već okončao svoj put, kad je već dao sve od sebe, zamahom i intenzitetom koji nas je oduvao kad se pojavio, a moja deca su njegova publika, konzumenti i poštovaoci. Slušaju, sviraju i pevaju njegove pesme i svaka i dalje ima intenzitet sadašnjeg trenutka, gorku istinu otkrovenja, surovu strast ljubavi koja nije dovoljna da neko ostane i živ i srećan istovremeno, blagost i blagoslov razumevanja i prihvatanja većeg od bilo čijeg života.
Već više od dvadeset godina imamo „još samo par godina za nas“. I uvek kad čujem tu pesmu (a čujem je barem jednom nedeljno, kad ćerkin bend vežba kod nas) pomislim „čoveče, pa prošlo je tih par godina na koje je Milan mislio, još tada, još dok je bio živ! Ili nije? Kako je moguće da još uvek imamo još samo par godina za nas, i da je to za mene toliko istinito i toliko upečatljivo već toliko godina? Gde je vreme?“
