O, ne pitam se više šta je vreme i koliko je relativna njegova relativnost, pitam se gde je. Gde se grupiše, kad već decenijama ne odlazi nikuda? Pojam bezvremenosti i večnosti, za mene više nije pitanje trajanja, filozofsko pitanje života i smrti, ili praktično pitanje rokova. Samo je pitanje mesta. Gde je Milanovo vreme? Da li ga je potrošio tako furiozno, zato da bi onaj deo koji se tiče njegove relativnosti mogao da ostane ovde, kod nas, na mestu gde se vreme samo kovitla, umesto da teče ili prolazi, ili počinje, ili se završava?
Godišnjica njegove smrti je u sadašnjem trenutku, dok pišem ovaj tekst, a ovo je parastos koji nisam planirala. I ne znam zašto je važno obeležiti godišnjicu nečije smrti, datirati u vremenu kad je prestao fizički život nekog ko je obeležio veći deo života tolikih ljudi, čiju muziku slušaju deca koja ga nikad nisu videla i čula uživo, što uopšte ne umanjuje njihov doživljaj i njegov uticaj i istinitost bezvremenosti onih par godina za nas. Što više znam i razumem, sve je veća relativnost i tog znanja i razumevanja, a krugovi („ovaj krug sam stvorio, u vetar razneo…“) se sve brže vrte, zatvaraju i otvaraju, jedni unutar drugih.
