I opet, gde je vreme? Vreme je ovde, gde si ti i gde sam ja, sadašnji trenutak je stecište bezvremenosti i ovo je i dalje kuća za svu našu decu. Vidiš li staklene iskre, kako svetlucaju pod našim nogama?
I sva moja bol je izvor sve moje radosti, a pored svih ostalih koji su me tome naučili, Milan mi je to još i otpevao, da bude moje i istinito zauvek, sada. Dvadeset tri godine smrti, nečiji čitav život. I sve mi je jasnije da postojanje nije tako individualno i tako fizički određeno, kao život. Postojanje je veće, jer nastanjuje svest i srce, jer se upija u živote i smrti, jer nadilazi vreme. Sve što postoji sada, u mojoj i tvojoj svesti i srcu, realno je i važno je i istinito je. Svako ko je ikada živeo i ostavio svoj otisak u mojoj i tvojoj svesti i osećanjima, postoji i dalje, ovde i sada. Kad nekog voliš, zato što ti je dao da osetiš strast, povezanost, istinu, bol, gubitak, raskoš, intenzitet, ne prestaješ da ga voliš samo zato što odavno više nije živ, ili što ga nikad nisi zagrlio i poljubio.
Sve više mi izgleda da se vreme sabira na mestu ljubavi.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvor fotografija: www.instagram.com
Aleksina Đorđević
