Umarala su ga njena otimanja. Umaralo je i nju što je on toliko grešio. Nije joj bilo lako ni ugoditi, a kamoli ukrotiti je, uh… Pokušavao je, ali pokušavala je i ona. Kaže Balašević: “Ako je krto slomiće se, ako nije, poviće se…” Možda je i u pravu. Videćemo.
Niko se nije setio da nas upozna. Znali smo se, svejedno… Budi me neko sećanje koje golica na smeh kroz prašinu nekih najsitnijih i najfinijih čestica mojih pokušaja da dokučim smisao, svrhu, čežnju i nemire. Protegla bih se da nije ovako krto u ramenima i bolno u vratu. Drugi put… Neka… Ne sme se sve što se može, jel’ tako? Utvrdih to onomad.
Juče sedim a beli se ekran ispred mene, i pisala bih i ne bih pisala. Imam šta, nemam kome… možda… Ali mi se otima misao i lebdi u svom pravcu, poigrava se sa mnom opasno. Treperi strelica mog ekrana, žmirka ona, žmirkam i ja… Jednom ona, jednom ja. Kao da me imitira, možda i proziva, ruga mi se izgleda ovako na kvarno pravo u lice. Beštija. Ma neka je. Ima tako dana kada se svi nešto nekome rugaju, podsmevaju, kada se svi nešto kao zariču, odriču, ne veruju i veruju. Eto, neka im. Šta ću im i reći?
Ma čudni su vam izbori života na kraju, znam da… Niste znali?! Čudno. Svako svoje izbore čini. Nemojte sutra reći da je neko birao umesto vas. Nije. Lagaćete. Slagaćete. Kurvin sin ili pokršten lopov, pop ili lekar, kradljivac srca ili poker dama nevinog izraza lica… Ma šta god da ste, vi ste to što jeste. Nema se nazad. Ne menja se ćud, ne menja se srž. Najbolju stvar koju čovek može da nauči u životu jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja, samo ćutiš i pamtiš. Ono što je u tebi, niko ne može da ti oduzme, a ono što je izvan tebe, svejedno nije tvoje. Jel’ moje? Nije. Jel’ tvoje? E nije vidiš ni tvoje.
Jesam. Zapamtila sam. O, kako nisam. Za do kraja, onog čuvenog kraja života, zapamtih i usvojih. Upih u sebe i zadržah, htela ili ne htela. I ti ćeš isto tako. Kako nećeš. Čekaj samo. Setićeš se. Svi smo mi isti. Jeste, znam, svi smo tako različiti, ali smo isti. Što daš drugom, dao si i sebi. Ako voliš, voleće te, ako mrziš, mrzeće te, ako se odrekneš, odreknu se i tebe nakon nekog vremena, možda ne isti ti, ali neki tvoji tu… I onda, naići će ti tako jedna sat u životu i pitaćeš se kao da pitaš svoj odraz u ogledalu: “Šta je to meni trebalo u životu da nekome tako otkinem dušu sa najlepšeg drveta života i zafijačim je preko oblaka što dalje od sebe, od svih? Šta je meni to trebalo da sam sebi uzmem ono što me grejalo i sa mnom se smejalo, volelo me i budilo?”
Ja te ni ne poznajem takoreći? Ono malo što smo bili zajedno ništa je spram Večnosti koju sam samo čeznuo za tobom...
E tad, odmahnućeš glavom, sam za sebe… I nećeš imati odgovora. Preko svih oblaka, preko vremena i godina koje prođu, ostaće samo prazna hartija neba, kao moj jučerašnji prazan papir ekrana… a misli će ti kovitlali u svim pravcima sveta i tražiti odgovor. Nećeš ga naći. Nikada. Što jednom izgubiš, izgubio si. Što sam oteraš, oterao si. Kad jednom po srcu udariš, kao nogom o prašnjav put, uskovitlaće se sva tvoja prašina pokušaja i promašaja, svih tvojih želja, čežnji i snova. Razljutićeš srce. Nagnaćeš ga u plač i bes. I znaš šta se desi tada? Dok ti lupaš nogom po njemu, ono lupa vratima. Zatvara ih i odlazi. I mislićeš tako u prvi mah: “Blesavo i manito srce, opet se duri i tera mi inat. Misli da ću popustiti, da ću se prepustiti, da će nešto od mene dobiti. Samo se duri srce… samo se duri. Nije me briga. Duriću se i ja.”
I durićeš se. I ćutaćeš. I nestaćeš. I čekaćeš. I čekati. I čekati…
Pogrešno ćeš sve to misliti. Kad srce zvekne vratima, okrene glavu i kaže “IDI!”, nema više oluja, nema više ničega. Ne duri se srce. Ne tvrdoglavi se. Jeste, manito je. Uvek je i bilo. Zato se i zakačilo gde se zakačilo, da nije manito, ne bi se ni razbilo o stene, već bi se nasukalo na peščanu obalu života. Jel’ tako? Tako je. Nego šta!
I eto, otkrismo… Nije ni krto, ni za povijanje. Otišlo je. Zveknulo vratima i otišlo. Nije čak ni pobeglo. Ma od čega da beži više? Niko ga nije zadržavao da ostane. Čak kad se malo osvrnem kroz smeh prašine sećanja, terano je jadno u galop, toliko često, toliko mnogo, ma samo što mu nije rečeno: “Idi više manito srce, ajde više samo idi…da vidim možeš li da odeš.” E, može. Kako ne može. Ne razume srce koje voli odmah jasno šta mu se kaže. Pa nije manito za džabe. Ali sad je razumelo. Bez reči je otišlo. Ostala samo prašina. Lebdeće joj čestice, vrtloži se uspomena za uspomenom, a reči se kristališu u oblike sećanja i koraka raznih dana. Kakvi su to oblici!
Idu vašari! Možda sretnete negde moje srce dok se čokančići budu belasali među vašim prstima, a nove čežnje lepile za masne brke vaših neutaženih potreba i čežnji koje dugo još nećete znati za kim čeznu. Ugledaćete ga samo negde, za nekom šarenom tezgom. Biće u nošnji lutalice manite ljubavi. A za tezgom… Lepiće vam sve pogled! Poznajete nešto? Ma sve tričarije od kristala. Vaša tričarija. A čija bi bila? Ušećerene suze. Liciderska srca iz vremeplova prošlosti. Pejzaži šuma iz polubudnih uspavanki. Smeh u tegli od kristalnog sna iz drugog sveta. Italijanska čipka sa vezom notnih bajki života. A na kraju tezge, požutela knjiga uvezana svilenom trakom. Ma nije knjiga. Zamalo da bude. Brdo reči, snova, i još više tuge.
I nećete znati kuda bi se okrenuli. Bi li sada vi bežali? Ili bi nešto kupili? Možda ništa nema cenu sada? Zakristalisaće se i vama nešto u grlu, oku, a kada dignete pogled pravo ka srcu u nošnji lutajuće, manite ljubavi, videćete nasmejano lice. Gledaće vas dva divna oka puna svega. Znaćete. O, znaćete i te kako. U grudima kristal šećer koji pucketa od vatre i otapa davno zaboravljeno. A vašar se ori nekom davno uspavanom pesmom i cikom neke tuđe dece. Hoćete tad znati suštinu tišine i suštinu odricanja? Hoćete, ali vas niko neće ništa pitati. Gledaćete kako se srce pakuje i ide dalje, vašar je u novom gradu, muzika miriše na uspomene, ušećereni bademi i lopovi idu jedno uz drugo. I dok u vama bude pucalo lidicersko srce od tuge i spoznaje, spazićete manito srce u daljini kako se osmehuje, zadenutog, žutog maslačka na šeširu. Prekasno je odavno. Zalepršajte srcem gde niste do sada. Nemate šta da izgubite više. Već ste se odrekli samih sebe. Zabelesaće se neki novi papirni oblaci. Zaigraće neke nove reči. Lutajuće srce ostaće manito. Zaljubljeno i nasmejano. A proći će samo vreme. Ma proći će i život. Bog nek prosti, zato je Bog.
Čućeš iz daljine hukom vetra i tišine: “Ja te ni ne poznajem takoreći? Ono malo što smo bili zajedno ništa je spram Večnosti koju sam samo čeznuo za tobom…”
Jeste. Da. Smejem se evo kroz prašinu sećanja. Moja su. Mogu kako hoću. Vašar stiže i u vaš grad. Koga li vam donosi? Koga li vam na kraju odnosi?
Pruži ruku ka nebu, uhvati penu svoga sna i sanjaj. Šta drugo i imaš na kraju?
Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet na stranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…
