Šta radite od veze do veze, u pauzama čekanja da neko (opet) počne da vas voli i vašem životu da dubinu i smisao? Zamrznete se? Hibernirate? Očajavate? Tumarate kao slepa osoba bez štapa i potpore? Verovatno ste sve to već isprobali i shvatili da je besmisleno. Da kvalitet i ispunjenost vašeg života ne bi trebalo da zavisi od toga da li nekome pripadate, da li vas neko prisvaja i utiče na vaš život svojim prisustvom.
Dakle, morate da živite i između dve ljubavi. Jer ljubav nije izvor koji presušuje – ona je prosto izvor, čak i kad nemate sa kim da je delite i množite.
I tako, dok čekate da se neko pojavi, ili ga aktivno tražite, prizivate i nadate mu se, izvor je i dalje tu i ništa vas ne sprečava da se na njemu napajate. Mogli biste, recimo, da volite sebe. Zapanjujuća ideja. Ali vaša ukupna sposobnost ljubavi, ogleda se u vašoj sposobnosti da volite sebe čak i onda kada želite da razbijete ogledalo, kada previše jedete, svesni da pokušavate hranom da ispunite emotivnu prazninu, kada obučete kupaći u kome ne želite da vas neko vidi, kada vam celog dana niko ne pošalje poruku i ne lajkuje ni jednu vašu objavu…
Prosto zato što zaslužujete svoju sopstvenu ljubav – onu koju tako velikodušno i rado svima poklanjate i kojom jedva čekate da obaspete nekog posebnog. Znate li ko je najposebnija osoba u vašem životu? Da, naravno da ste to vi. Ali pokušajte da razmišljate o tome iz drugačije perspektive, iznutra, a ne od spolja. Ne posmatrajte sebe kao sudija, koji ocenjuje šta nije u redu sa tom osobom (kad nema nekog ko bi je voleo), ne zauzimajte poziciju svih onih koji od vas očekuju da dokažete da vredite – i koji nikada nisu zadovoljni ponuđenim dokazima. Utonite u sebe, u središte svog bića i gledajte odatle – a odatle se ne gleda procenjivački, nego kroz osećaje, spontano delanje, odazivanje.
