Moram primetiti da u poslednje vreme vlada prava Zazomanija među ljudima koje poznajem. Tek nedavno sam čula za ovu pevačicu fantastičnog glasa. U pitanju je Izabel Žofrua (Isabelle Geffroy), poznata pod umetničim imenom Zaz. Ova devojka rođena 1. maja 1980. godine u svojim pesmama i nastupima kombinuje džez i francuske šansone, na taj način da izvođenje njenih pesama podseća na Edit Pjaf (Édith Piaf).
Njena majka je profesorka francuskog jezika, otac joj je radio u elektro-energetskoj kompaniji, a ona ima i brata i sestru. Iako se proslavila po pevanju na ulicama Monmartra, ona je studirala muziku, sa posebnim naglaskom na violini, gitari, horskom pevanju i klaviru. Od 1995. godine počinje da uzima časove pevanja i da se aktivno bavi sportom (godinu dana je trenirala kung-fu sa profesionalnim trenerom). Kaže da su najveći uticaj na njen rad imali Ela Ficdžerald (Ella Fitzgerald), “Četiri godišnja doba” od Vivaldija (Antonio Vivaldi), francuski šansonjeri, afro, latino i kubanska muzika.
Godine 2001. postaje pevačica bluz benda “Fifty fingers”. Pored rada sa ovim bendom nastupala je i sa drugima širom Francuske. Nadimak je dobila tako što je 2002. godine ugovor sa latino-rok grupom “Don Diego”, potpisala slovom Z. Ubrzo se seli u Pariz gde peva po klubovima, a u kabareu “Aux 3 Mailletz” počinje da peva bez mikrofona, što je čini mi se jedan od njenih glavnih aduta. Nakon toga postaje ulična umetnica, i zarađuje oko 20-30 evra po satu, pri čemu kaže da je rekordna zarada bila 450 evra za sat vremena.
2007. godine je videla oglas na internetu koji je raspisao producent Keredin Soltani. On je tražio nekog ko ima “promukao i malo slomljen glas”, a to su bila njena glavna obeležja. Nakon ove saradnje, ona se ne zaustavlja. U sledećem periodu odlazi na turneju po Rusiji (13 koncerata za 15 dana) i Egiptu i osvaja nagradu na prestižnom takmičenju mladih talenata u Parizu.
Konačno 10. maja 2010. godine objavljuje svoj prvi album. Ona sama je autor pola pesama sa albuma (“Trop sensible”, “Les Passants”, “Le Long de la Route”, “Prends garde à ta langue”, “J’aime à nouveau”). U 2010. potpisala je ugovor za turneju sa kompanijom Caramba, a njena pesma “Je veux”, je izabrana za letnji hit. U toj pesmi iskazuje prezir prema potrošačkom društvu, i čini mi se da bi mnogi ljudi mogli da je poslušaju, pogotovo oni koji veruju da su materijalne stvari važnije od nekih drugih. Ubrzo posle toga, ona izbija na vrhove top lista ne samo u Francuskoj, nego i u Belgiji, Švajcarskoj i Austriji.
S obzirom da kod nas sve dolazi sa malim (ili velikim) zakašnjenjem, tako je i njena muzika na našim prostorima postala popularna tek odnedavno. I moram priznati da je osvojila veliki deo publike. Čini mi se da donosi veliku promenu u odnosu na ono na šta smo navikli (tehno, haus, rok i pop muzika). Sve pesme na albumu su odlične, a ja iako ne razumem francuski jezik (ovo je odlična motivacija da krenem da ga učim), uživam u specifičnoj boji njenog glasa i sjajnom pevanju. Ona kaže da i dalje voli da peva u malim prostorima, a ja mogu samo da pitam da li je Sava Centar dovoljno mali? Mi smo spremni da je ugostimo.
Holi Golajtli je nepopravljivi optimista sa namerom da svoje snove i ciljeve uvek sprovede u realnost. Iako je kao životni poziv odabrala da bude psiholog, ne, ne može biti vaš lični psihoterapeut. Netalentovana za sport, ali sa talentom da celu noć igra u potpeticama od 10 cm. Voli pivo sa borovnicom, Kosančićev venac, miris lipe u proleće, klizanje, crne haljine, kafanu, džentlmene, šiš u tri ujutru, karaoke, češkanje, tursku kafu bez šećera, knjige i da stalno nešto menja.
