Jedva čekamo odmor. Jer putujemo. Idemo na more, da ležimo na plaži, gledamo u plavo i ne mislimo ni na šta. Ali pre toga treba da napravimo veliko spremanje, jer to je prava prilika, pošto ćemo se već pakovati i praviti lom. Da operemo prozore i zavese prepakujemo stvari u ormarima, da sredimo sve da bi nas red dočekao kad se vratimo. A onda obično iskrsne nešto nepredviđeno, oko čega moramo da se iscimamo. Kućni aparati umeju da se pokvare, odvodi da se zapuše, zub da se slomi, kola da se pokvare i deca da se razbole – baš kad smo u najvećoj gužvi. Jurimo kao bez glave da sve dovedemo u red, onda najzad krenemo na put i opustimo se. Ali put je dugačak, pa sve i da nam se ne dese zastoji i kvarovi, na mesto odmora stižemo iscrpljeni i treba nam dva dana samo da se naspavamo. A teško je naspavati se kad promeniš krevet, jastuk i sve ostalo uslove koji su obično ispunjeni tamo gde svoju dnevnu rutinu sprovodimo bez ometanja. Onda nam treba još nekoliko dana da ustanovimo ritam života na odmoru, vreme obroka, da nam se reguliše varenje i da stvarno osetimo da je pritisak popustio i da možemo da uživamo. A tada, vreme je za povratak.
Na odmoru brojimo dane koji su nam ostali od odmora i trudimo se da vidimo i uradimo što više, da iskoristimo svaki trenutak odmora, da ne propustimo čari mesta u kome se nalazimo – poslednje na listi nam je odmaranje. Čak i ako ostanemo kod kuće, rešeni da radimo samo osnovno i koliko moramo, ipak ćemo se upustiti u više sređivanja i čišćenja nego što smo hteli, jer sad najzad imamo vremena za to. A ako to ne uradimo, svakog dana ćemo razmišlljati o tome kako ćemo sutra preduzeti ovu ili onu akciju i nećemo se osećati dobro zato što toliko odugovlačimo.
