Zombiranje emotivne memorije
Rešeni da se isključite, pravite emotivnu i mentalnu distancu. Uključujete odbrambeni mehanizam i osećate – kao da ništa ne osećate. Kao zombi. Ne sećate se ničega, ne razmišljate o bivšem, ne razmišljate ni o čemu daljem od narednih sat vremena. A kad pomislite da ćete tako odsečeni, bezosećajni i umrtvljeni nastaviti da hibernirate do kraja života, od toga se osećate još gore, nego kad se uopšte ne osećate.
Restartovanje emotivne memorije
Strah za zdrav razum isključuje zombirajući odbrambeni mehanizam i uključuje bol. Od njega barem znate da ste živi. Počinje da vam se vraća film, a sve oko vas se urotilo da vam otvori rane. Muškarci u prolazu mirišu kao on, onaj u busu ima isti stav i visinu, na ovom mestu ste slomili štiklu, pa vam je on džentlmenski slomio i drugu i pridržavao vas dok hodate, u onom kafiću vas je toliko zasmejavao da vam je gutljaj kafe izleteo iz usta, pa ste se još više smejali vašoj neprilici – uopšte, gde god pogledate, javi se neka uspomena i traži da je uvažite i odložite u album sa slikama iz srećnog perioda.
Vaša pesma
Može vam se desiti da u taksiju čujete vašu pesmu i da završite plačući taksisti na ramenu. O, nije to ništa toliko čudno. Pitajte taksiste. Svakom od njih se zadesila neka ucveljena mušterija, kojoj na kraju nisu imali srca da naplate vožnju.
