Imate li komentar?
I, naravno, nastala je rasprava na fejsu, jer svako ima iskustva sa školom. Kao bivši ili sadašnji učenik, kao nastavnik ili kao roditelj. Decu nismo pitali. Tačnije – decu ni mi nismo ništa pitali.
Uča: Promašio je temu.
Cica perlica: Nije, a i priprema je.
Aca: Kapiram da ga je sjebala poslednja rečenica.
Ja: Prosvetni radnici često su čudo od rigidnosti, a duh i otresitost nikada se ne nagrađuju, jer su zastrašujući.
Atos: Ovako se ubija autentičnost.
Ja: Još gore, izjednačava se sa neuspehom.
Pa je onda Uča prozvao roditelje, a ja sela da napišem malo više od posta na fejsbuku.
Pedagogija je jedno, prosvetni rad drugo, a roditeljstvo treće. Vrlo se retko sva tri srećno spoje u korist deteta, čak i kad imaju izuzetne predstavnike (u izuzetno retkim situacijama). Prosvetni radnici uvek su ubeđeni da rade u interesu deteta, kao i roditelji. I jedni i drugi potežu čuvenu rečenicu o pravljenju čoveka od deteta, a meni je ta priča potpuno pogrešna, čak opasna. Niko ne govori o poznavanju deteta, o uvažavanju, usklađivanju i prilagođavanju sadržaja načinu na koji svako posebno dete kapira i usvaja. U stvari, govore na nekim seminarima, ali praksa je ono što onemogućava svaku dobru teoriju, a praksu čine nastavnici. I roditelji.
Deca su tek tamo negde, male kolateralne štete borbe na stazi od trnja do zvezda. Zabrinuti i zastrašeni ili besni i buntovni. Puni pitanja koja ne mogu i ne smeju nikome da postave, jer radoznalost nije po programu, narušava raspored, oduzima vreme, smeta i treba je suzbiti. U neprekidnoj opasnosti da na nepostavljena pitanja iznađu pogrešne i destruktivne odgovore.
Roditelji neefikasni u roditeljstvu, puni krivice što ne mogu deci da obezbede sve što misle da im treba, ili arogancije jer mogu i jasno im je da se sve kupuje.
Nastavnici frustrirani svojim položajem, iz petnih žila trude se da poštuju nametnuti plan i program i da decu nauče nečemu korisnom (kako se izračunava ugao od 27 stepeni i 13 minuta, koju razdaljinu pređe ptica za dva sata ako leti brzinom od 50 km na čas i za tri minuta pređe… da ne tupim dalje, ali svaki nastavnik ubeđen je da je njegov predmet najvažniji i najkorisniji).
Neka deca pronađu sebe u postizanju rezultata. Neka druga deca nikada ne dožive osećanje postignuća, jer se ne uklapaju. I među jednima i drugima ljudi postanu oni koji su od početka imali materijala za ljude: istinoljubivosti, pameti, razumevanja i sklonosti ka pronalaženju tačnih i konstruktivnih odgovora na nepostavljena pitanja.
Razapnite me sada, ali ima zle, pakosne, lažljive i opasne sadistički nastrojene dece i to nije samo faza u razvoju i razlog za par razgovora kod školskog psihologa. To su geni, karma, materijal. I oni nauče da kriju neprihvatljivo, kao i da koriste svoje sposobnosti. Ali to nisu ljudi i neće ni biti. Ne u ovom životu.
Mnogi od njih postanu roditelji. A neki postanu nastavnici.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
