Mnogi bi rekli da se Napoleon našao na pravom mestu, u pravo vreme kada je zavladao Evropom i po njoj rasejao ideje Francuske revolucije. Industrijska revolucija je zahvaljujući nekolicini izumitelja i jednako malom broju kapitalista, spremnim da ulože u njihove ideje, uspela da ubrza vreme, smanji razdaljine i učini svet dostupnijim. Istovremeno, dovela je svet do ruba ekološke kataklizme. Bil Gejts i njegovi savremenici pokrenuli su novu, digitalnu revoluciju, otvarajući novi svet gotovo neograničenih mogućnosti i informacija, čineći komunikaciju nikad bržom. Na pragu je ekološka revolucija. Hoće li ona uspeti da tako radikalno promeni svet, kao prethodne navedene i izvuče ga sa ruba po kom trenutno hodamo? I, koje će biti njene nuspojave?
Kako početi bilo kakvu raspravu na temu koja se tiče ekologije? Problemima vezanim za životnu sredinu? Ili, pak, potencijalnim rešenjima, koja se pojavljuju sa različitih strana sveta i na potpuno različitim nivoima – od ekologa, inženjera, aktivista, proizvođača organske hrane, političara, ekonomista, arhitekata, dizajnera? Ni samo ograničavanje na principima ekološke gradnje nije lakši posao, jer pravci u kojima se može ići u ovoj oblasti su neprebrojivi. Održiva arhitektura. Zelena gradnja. Organska arhitektura. Vernakularna arhitektura. Ekološki dizajn. Održivi dizajn. Obnovljiva energija u stanovanju. Štedljive građevine. Alternativni materijali. Nabrajanje bi se nastavilo u nedogled. Iako postoji niz razlika u konceptima, jedno je zajedničko svim pomenutim formama ove gradnje – ekološka svest o životnoj sredini prilikom izgradnje životnog prostora.
Ekološka, održiva ili zelena arhitektura, deo je jednog šireg koncepta o kojem se u poslednjih nekoliko decenija sve više govori i preduzimaju sve intenzivnije mere. Održivi razvoj i ideja smanjenja štetnih posledica čovekovog prisustva na planeti, podstakla je eksperte u različitim oblastima da krenu u potragu za korisnim rešenjima. Na prvom mestu su svakako inženjeri koji godinama unazad plasiraju tehničke inovacije od sve većeg značaja za ovaj zadatak. Među najznačajnijim izumima svakako se mogu svrstati solarni paneli i turbine za vetar, kao revolucionarna tekovina koja ima potencijal da zameni nuklearne elektrane u najskorijoj budućnosti.
Kada je reč o arhitekturi, pitanja upotrebe novih materijala i recikliranja starih, uštede energije u prostoru, alternativnih načina njene proizvodnje, pozicioniranja građevina, kao i reciklaže starog prostora, postali su glavni putokazi za dizajnere i arhitekte u ovom polju. Međutim, iako su ekologiju pozicionirali u prvi plan, neki od njih nisu zanemarili jednu od osnovnih komponenti dizajna – estetiku. Poenta ove arhitekture zapravo i jeste negovanje lepote, ali i stavljanje akcenta na zdravlje njegovih korisnika, kao i osećanje zajedništva. Ovim, održiva arhitektura postavlja težak zadatak pred sebe – kako dizajnirati zdravo, prirodno okruženje, koje će štedeti energiju, izgledati lepo i biti protivteža sve većem stepenu alijanacije.
Sve ovo podseća na ideje tvoraca Bauhausa, Valtera Gropijusa i Adolfa Losa, koji su svojim revolucionarnim, niskim građevinama, predviđenim za stanovanje radnika i studenata, predvideli ravne krovove kao prostor za socijalizaciju. Čak ni ekološka komponenta nije nedostajala u njihovom planu. Krovovi su, u njihovoj zamisli, predstavljali prostor za komunalne vrtove i bašte, na kojima bi se uzgajalo povrće za stanare. Ovaj primer pokazuje da samoodrživost kao koncept stanovanja postoji gotovo čitav vek. A što se sopstvenog povrća tiče, njujorški krovovi i terase, kao i terase i bašte u dvorištima u Berlinu i mnogim drugim gradovima na svetu su danas odlični pokazatelji koliko je Bauhaus bio stecište revolucionarnih ideja.
Ali, ono što razlikuje Gropijusovu u odnosu na ekološku arihtekturu danas, jeste njena dostupnost. Gropijus kao socijalista, imao je ideju da se prvi put u istoriji počne sa gradnjom za običnog čoveka, što nije bio slučaj do tada. Ako se ograničimo na Zapadnu Evropu, videćemo da su se gradile palate, katedrale, rezidencije za buržoaziju, sa čim Gropijus radikalno prekida. A ekološka arhitektura? U manjoj meri jeste dostupna i običnom čoveku. Pre svega kada su u pitanju neki njeni aspekti kao ušteda energije, zagrevanje vode, korišćenje solarnih panela, koji su sve dostupniji. Ali kome? Ko su lideri u njihovoj upotrebi i proizvodnji? Nemačka, Španija, Švedska, Danska, Zapadna Evropa i ostatak razvijenog sveta.
Naime, ekološka svest je u nekom trenutku počela da se razvija u ovom delu sveta. Što je, priznaćete, jako lepa činjenica. Međutim, ako pogledamo na koji način je Zapad radio na razvijanju pre svega svoje svesti, videćemo da ekološka arhitektura ocrtava već postojeće podele na razvijene i bogate, odnosno nerazvijene i siromašne, te na taj način sagledavanje ove delatnosti dobija novu dimenziju. Zapad je preuzeo vodeću ekološku ulogu u svetu time što je svoju prljavu industriju preselio u manje razvijene delove sveta.
Zatim, transnacionalne korporacije kakva je Coca Cola, podstiču ekološke krize u određenim delovima sveta, u konkretnom slučaju, izgradnjom neekoloških postrojenja za proizvodnju proizvoda, kao i isušivanjem slatkovodnih jezera radi proizvodnje kultnog karamelizovanog pića. Takođe, Danska, za čiju se prestonicu planira da postane prvi samoodrživi grad do 2025. godine, učestvuje u istrebljenju delfina i kitova, poput Japana i Islanda. Ove tri zemlje, kao i još nekoliko njih koje deo svoje ekonomije baziraju na eksploataciji živog sveta iz okeana, značajno ugrožavaju globalni ekosistem i dovode u pitanje sve ono što njihove vlade propagiraju kroz različite ekološke projekte, pa između ostalog ekološku arhitekturu i dizajn.
Na kraju, sama ekološka arhitektura nije ni u zemljama Zapadne Evrope svima jednako dostupna. Postavljanjem visokih standarda, ona predstavlja izgradnju mini-oaza u urbanim prostorima, dostupnim uglavnom samo višim društvenim slojevima. Samim tim, ona nije ništa drugo do mahom ekskluzivna privilegija bogatih koja doprinosi daljem raslojavanju društva.
Dušan Milojević nekada talentovani student sociologije, zahvaljujući svojoj neodgovornosti i povodljivom duhu nikada nije završio studije već je počeo da luta po svetu kroz različite profesije i veze, završivši kao bebisiterka u Tribeci. U pauzama između čuvanja deteta po parkovima na Menhetnu i fotografisanja u backstage-u na njujorškom fashion week-u ponekad nešto i napiše. Obožava shopping samo kada ima dovoljno keša, a glavna dilema poslednjih meseci mu je šta bi mu Frank Sinatra rekao u slučaju “If I can NOT make it there”.
