Prvi deo ovog teksta možete pročitati ovde.
Interakcija arhitekture i prirode.
Kritika na račun uloge zelene arhitekture u diferencijaciji statusnih razlika u društvu se može nastaviti, ali činjenica jeste da sama ideja ekološke arhitekture ipak ima revolucionarnog potencijala. Setimo se mobilnih telefona i kompjutera. Nekada smo o njima svi maštali gledajući ih u rukama bogatih i poslovnih ljudi, a danas smo u mogućnosti da ih sebi priuštimo po sve nižim cenama. Ništa nas ne sprečava da se nadamo da će tako biti i sa solarnom energijom, kao i ekološkom gradnjom. U međuvremenu, možemo da napravimo pregled nekoliko zanimljvih primera ekološke arhitekture i uverimo se kolike razlike u idejama arhitekata širom sveta postoje.
Jedan od dobrih primera ekološke arhitekture jeste KLIA – Kuala Lumpur International Airport. Aerodromi su posebno zanimljivi objekti upravo zbog svih kritika koje se upućuju na njihov račun kada je zagađivanje životne sredine i problemi života u njihovoj neposrednoj okolini u pitanju. Zato je Kišo Kurokava (Kisho Kurokawa), japanski arhitekta, smestio novi malezijski aerodrom na 50km od prestonice – usred džungle. Iako otvoren još 1998. godine, ovaj aerodrom je prvi dobio Zeleni Globus 2004. godine, nagradu namenjenu ekološkim inovacijama u gradnji. Ova nagrada je inaugurisana 1992. godine na samitu Ujedinjenih Nacija u Rio de Žaneiru, a svedoči o uspešnosti koncepta “aerodrom u šumi, šuma u aerodromu” i iluzije “povratka prirodi” koji KLIA propagira.
Šetnja aerodromom je prepuna kontrasta između prirode i moderne arhitekture oličene u korišćenju velike količine stakla, zahvaljujući čemu posetioci imaju utisak da se nalaze usred šume. Međutim, funkcija stakla nije samo da vas približi prirordi, već i da uštedi energiju neophodnu za osvetljenje aerodroma. Tako, korišćenje prirodnog svetla, kao i ugradnja slavina sa senzorima koji kontrolišu količinu potrošene vode u toaletima predstavlja neke od načina uštede resursa u slučaju ovog, a kojima se priklanja sve veći broj drugih međunarodnih aerodroma.
Vertikalni vrtovi.
Druga zanimljiva građevina smeštena je u srcu Pariza. U pitanju je deo objekta poznatog arhitekte Žana Nuvela (Jean Nouvel) – Muzej na keju Brenli. Segment ovog muzeja koji je privukao najveću pažnju eko-dizajnera je Živi zid, deo spoljne fasade muzeja, dug 200m i visok 12m. Glavna osoba zadužena za dizajn ovog zida jeste Patrik Blan (Patrick Blanc), francuski botaničar. Njega su proslavili vertikalni vrtovi koje danas možete videti širom sveta na fasadama hotela, privatnih rezidencija, banki, pa čak i jednog mosta na jugu Francuske. Od otvaranja Nuvelovog muzeja 2006. godine, vertikalni vrtovi su postali izuzetno popularna forma u eko-arhitekturi, iako sam koncept spajanja prirode i arhitekture na ovaj način nije toliko nov.
Poznate su Hundertvaserove zgrade u Beču, koje na jako slikovit način spajaju floru sa betonskim krovovima, čineći ovaj spoj pravim umetničkim delom. Za razliku od njega, Patrik Blan transformiše zidove objekata u zelene litice, koje osim što izgledaju potpuno nestvarno, celokupnom okruženju daju jednu novu dimenziju humanosti. Jedno od poslednjih dela ovog botaničara je zid Fondacije Caixa u Madridu. Ovaj zid sadrži oko 15.000 biljaka i čine ga oko 250 biljnih vrsta. Efekat koji ostavlja na prolaznike pojačan je činjenicom da je susedna zgrada – Caixa Forum, galerija za izlaganje moderne umetnosti – renovirana madridska elektrana.
Ovu zgradu podignutu 1899. godine nedavno je renovirala jedan od najpoznatijih arhitektonskih biroa na svetu – Herzog & de Meuron. Ova zgrada, izgrađena od cigle na kojoj je nadogradnja oštrih ivica napravljena od zarđalog čelika, i sam je primer ekološke arhitekture jer je za njenu osnovu iskorišćen već postojeći prostor. Njih dve koliko prkose jedna drugoj radikalno različitim vizijama, toliko su i jedna drugoj komplementarne i gotovo nezamislive odvojene.
Takođe, zanimljivu i drugačiju primenu vertikalnih vrtova možemo videti na primeru Gwanggyo Power Centre-a. Gwanggyo je novi grad u Južnoj Koreji, lociran 35km južno od Seula. Na konkursu koji je grad raspisao za projektno rešenje njegovog centra, pobedio je holandski biro MVRDV sa svojim više nego impresivnim rešenjem. Koncept centra ovog grada se kosi sa tradiocionalnim ravničarskim gradom koji dominira u Koreji.
Naime, zamišljeno je da centar Gwanggyo-a bude izgrađen kao skup levkastih vertikalno-zelenih nebodera, sa 200.000m2 stambenog i 48.000m2 poslovnog prostora, zatim 200.000m2 prostora za kulturne, obrazovne i ostale svakodnevne aktivnosti, i 200.000m2 prostora za parking. Kreiran je da primi oko 77.000 stanara, a najzanimljiviji podatak jeste da radovi na njemu treba da budu okončani već iduće godine.
Stambeni prostor kao pogon za energiju i reciklažu.
Kada je u pitanju budućnost, jedna od njenih vizija se zove – Lilypads. Inspirisan lokvanjima, belgijski arhitekta Vincent Callebaut projektovao je plutajući ekopolis Lilypad, kao pribežište za takozvane klimatske migrante iz gradova u priobalnim zonama kojima preti potop usled porasta nivoa okeana. Ovaj plutajući grad trebalo bi da bude u mogućnosti da primi impresivnih 50.000 stanovnika.
Zamisao arhitekte je da Lilypad ne proizvodi CO2, kao i da preko površine izgrađene od titanijum-dioksida bude u stanju da reaguje na UV zračenje i apsorbuje zagađenost iz vazduha, kao i da prečišćava korišćenu vodu. Takođe, bio bi opremljen svim pogonima za akumulaciju energije, koristeći sunčevu energiju, vetar i hidro energiju. Ne zvuči li kao dovoljno dobar razlog za selidbu u Veneciju, Aleksandriju ili Antverpen?
Možda za početak, pre tako radikalno ekološkog koraka, treba da proverimo šta možemo da uradimo u svojim domovima, koji iako nisu zamišljeni da budu preterano ekološki, ipak nas ne sprečavaju da doprinesemo sve raširenijoj ideji samoodrživog razvoja i možda pre svega uštedi energije. Gasite svetla i TV ako vam ne trebaju, ne ostavljajte slavine da nekontrolisano teku, smanjite grejanje noću, na poslu koristite stepenice umesto lifta, odlažite bar stari papir, ako nam grad već nije omogućio da odvajamo sve vrste smeća posebno. A ko zna, možda i vlada i resorno ministarstvo uskoro pokrenu odgovarajuću ekološku kampanju radi podizanja opšte svesti u društvu. Ili možda čak i aktiviraju gotovo nevidljivu Agenciju za reciklažu Republike Srbije. Niste znali da imamo tako nešto u Beogradu? Retko ko zna. I sam sam slučajno otkrio, čekajući lift u Beograđanci i čitajući ko je sve lociran u njoj.
Dakle, nedostaju samo pogoni za reciklažu dostupni gradu i svest o značaju održivog razvoja. Ne bih da budem pesimističan ili ironičan, ali prve asocijacije na ovu pomisao jesu pitanje vladinih prioriteta sa jedne, ali i pitanje spremnosti našeg stanovništva da počne da misli o okolini i preduzme deo odgovornosti za planetu.
Dušan Milojević nekada talentovani student sociologije, zahvaljujući svojoj neodgovornosti i povodljivom duhu nikada nije završio studije već je počeo da luta po svetu kroz različite profesije i veze, završivši kao bebisiterka u Tribeci. U pauzama između čuvanja deteta po parkovima na Menhetnu i fotografisanja u backstage-u na njujorškom fashion week-u ponekad nešto i napiše. Obožava shopping samo kada ima dovoljno keša, a glavna dilema poslednjih meseci mu je šta bi mu Frank Sinatra rekao u slučaju “If I can NOT make it there”.
