Bio je to najlepši rođendan u mom životu!
Kasni jun, blago, tromo jutro i potajno sam se nadao da će me probuditi njen poziv ili bar poruka, ali sam oko podneva, ipak, okrenuo ja nju. Drago mi je da jesam. Bila je razdragana i bučna, kao i uvek uostalom, i dan je već mirisao na nešto lepo i toplo. Malo sam joj zamerio što me se čak ni tog dana nije prva setila, ali se nije potrudila da pruži nekakvo opravdanje, zasipajući me bujicom reči i lepih želja. Sve u svemu, desetak minuta kasnije bio sam ispred njene zgrade.
Čekao sam je, nestrpljivo i pomalo nervozno, i sam sam sebe podsetio na nekog ko je, kao ona, tek prešao dvadesetu. Začulo se lupkanje visokih potpetica po vrelom asfaltu i znao sam da dolazi, visoka i preplanula. Vodila je bitku sa vetrom koji joj je mrsio kosu i podizao lepršavu, plavu suknju, ali mi se uprkos tome široko smešila, i ne znam zašto, ja sam poželeo da taj trenutak zauvek urežem u sećanje. I jesam.
Nevešto se popela na motor, čvrsto me zagrlivši i brbljajući nešto o tome kako sam se lepo obukao. Osećao sam se onako, kao pravi baja, dok me je kroz uzvike molila da ne vozim tako brzo, i ja sam je poslušao, položivši šaku na njeno golo koleno.
Ako se dobro sećam, ona je pila sok od jagode, ja kratki espreso i kiselu, i bilo je rano popodne, pa je, kao i uvek u to vreme, bašta kafića bila gotovo prazna. Naokolo su sedela još dvojica, trojica frajera mojih godina, dakle oko decenije stariji od nje, i znao sam da su je netremice posmatrali, možda je i svlačili pogledom. Meni nije smetalo, jer sam već neko vreme držao njenu ruku, a i spremala se da nasloni glavu na moje rame. To je bilo sasvim dovoljno.
Želeo sam da ostaneš... zauvek
Svratili smo do mene. Hteo sam da je fotografišem, ali je uporno bežala od aparata, pa sam uspeo da napravim samo par slučajnih snimaka gde pokriva lice rukama i smeje se. Lud od želje za njom, dok je posmatrala svoj odraz u ogledalu koje je zauzimalo čitav jedan zid, prišao sam joj s leđa, i krenuo da lagano skidam bluzu s nje, ljubeći je po vratu, dok je njena ruka, brzo i neočekivano, pohitala ka mom međunožju. Pola sata kasnije, zatvorenih očiju i sa usnama izvijenim u blagi osmeh, ležala je sklupčana u mom zagrljaju.
Bio je to najlepši rođendan u mom životu!
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
