Dođe nam da zaprosimo svog trenutnog dečka, koji nam je više ispomoć nego dečko, samo da već jednom preturimo preko glave taj brak. I dođe nam da ustanemo i održimo govor o neizmernoj bračnoj sreći koju vidimo svuda oko sebe, sa naročitim osvrtom na divan odnos svojih roditelja i da im natrljamo na nos kako smo baš od njih naučili da je brak grozan, bolestan i krajnje neprirodan način da provedeš život, kojim si sve vreme krajnje nezadovoljan, ali barem imaš koga da kriviš za to.
A onda nam dođe da skačemo od sreće što smo slobodne i svoje i što još uvek u sebi imamo toliko hrabrosti, poleta i svežine da ne odustanemo od ljubavi i od potrage za partnerom sa kojim ćemo želeti da provedemo život, makar i u neobaveznom odnosu, ako je to ono što će pomoći da sačuvamo ljubav i poštovanje. Ili koji će nas ubediti da je brak kruna ljubavi i poštovanja i sa kojim ćemo se venčati i u crkvi, ako treba, iako tamo nismo ušli još od poslednje ekskurzije u osnovnoj školi.
