Ali, ni bračno iskustvo nam ne rešava pitanje oprečnih stavova i želja, koje se u nekim periodima pojavljuju i dominiraju našim stanjima i osećanjima. Jer, bile smo u braku. Sa naglaskom na bile. Da smo stekle dobra iskustva i da smo naučile zajedno sa partnerom kako se biju bračne bitke i postižu zajedničke pobede, ostale bismo u braku. Ali nismo. Možda nismo nikada ni verovale u brak, ali htele smo iskustvo. I dobile smo to što smo htele i nismo od toga postale ništa pametnije. Možda bi brak sa nekim drugim bio dobar, možda bismo naučile to što ljudi moraju da nauče u braku, da bi ostali zajedno zato što im je život udvoje bolji, zabavniji, sigurniji i kompletniji nego soliranje. A možda mi treba da budemo neke druge, da bismo to iskustvo stekle. Možda mi uopšte nismo za brak. Što ne znači da i dalje ponekad ne poželimo da se skrasimo i da imamo nekog sa kim ćemo zaspivati i buditi se.
I možda osećamo da smo najzad spremne i dovoljno zrele za brak i lako možemo da zamislimo kako bi u braku pronašle i mir i izazov i deo sveta koji je samo naš i najbolji za nas, ali možda nam je suviše dobro u samoći, da bismo se odlučile na tako ozbiljnu promenu koncepta.
Pa, možda sretnemo onog pravog dok smo u fazi afirmativnog promišljanja o braku, možda nam se posreći. A možda nas onaj pravi navede da zauvek izađemo iz negativne faze.
A možda jednom otkrijemo šta tačno hoćemo, šta smo u stanju da ponudimo i šta je ono što dobijamo.
Izvori fotografija: www.yolancris.com, memphismagazine.com
Aleksina Đorđević
