U mračnom kutku separea, obnevidela od količine dima oko sebe, ja i dalje sedim nasuprot tebi prikovana tvojim pogledom. Ne nudiš mi ništa više, samo me gledaš, a ja osećam kao da je u tom trenutku ceo svet u mom posedu. I ja bih te tako večno gledala i slušala i pratila i ma koliko jadno i patetično zvučalo, zadovoljila bih se time. Samo da si tu… u vidokrugu. Ne dalje, ne bliže. Ne želim da odem, ne želim da odeš. Želim te…
Sve ovo što radim je mučenje, toga sam postala svesna još na početku. Tako hladan i nedodirljiv, nedostižan i neuhvatljiv, postao si moj na jedno veče i od tada svi moji pokušaji da se oduprem ovim mislima koje te zovu i ovim usnama koje te traže završavaju se porazom. Gubiš se, i gubim te… A želim te…
Ne, nisam jaka kao što se predstavljam i kao što izgledam. Iza crnog vela, mističnog i neprozirnog, naizgled sigurna i nepokolebljiva, ona koja stvari drži pod kontrolom, ona koja kaže ne i kada misli da, ona koja će raditi i na svoju štetu da bi sačuvala dostojanstvo i ponos, krije se krhko biće, namučeno i ispijeno uzaludno protraćenim danima, satima nadanja i iščekivanja da se dogodi ono bitno i veliko, ono što će me uzdrmati, ali u isto vreme i održati.
Svesna činjenice da nemaš šta da mi ponudiš i sama sebe uhvatim u razmišljanju koji je to pravi način da prekinem ovo ludilo koje ne znam da definišem drugačije do ludilo, zavisnost, opsesija. Da, ti si moja opsesija, kazna za zbir onoga što sam ja nekada činila drugima. I dok mi u glavi odzvanjaju reči prijatelja, mojih vernih prijatelja, da to ne vodi više nikuda, da ne radim to sebi, da pustim da malo prođe vreme i dozovem se pameti, ja vidim da su oni u pravu. Suviše je stvari u igri koje komplikuju ovaj odnos. Suviše je komplikovano da bi se realizovalo na onaj način na koji ja želim. S druge strane, ne vidim izlaz iz ove agonije, ne vidim kraj. Jedino što vidim je dno čaše svaki put kada ispijem piće na eks u nadi da će tako manje boleti. Ali bol je uvek ista. Onda spustim čašu, podignem pogled i susretnem se sa parom crnih, demonskih očiju. Toliko tamnih da ubijaju sve ono razumno u meni, u trenu me otrezne i parališu, osećam – isprekidanim dahom stavljam ti do znanja da me lagano ubijaš. I umorna sam…
Ali obećavam sebi, naći ću dovoljno snage da ne dozvolim da ubiješ još ono malo života u meni, naći ću snagu, želju i volju da te odgurnem od sebe kao što sam to činila mnogo puta ranije sa drugima i praviću se tada da me ne boli, da ne nedostaješ i da ne fališ u svakom novom danu. U svakom novom jutru koje se rađa. Ali samo mi još barem večeras dozvoli da ti pokažem koliko te želim…
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
