Bila jednom jedna zemlja slavnih vitezova. Istorija joj nije bila naklonjena. Nisu joj drugi praštali što je bolja, bogatija, plemenitija, časnija. Uzeli su sve lepo iz nje, iscrpeli moral i slobodu. Načinili su oni tu zemlju slavnih vitezova jednom od mnogih i prikačili Savezu zemalja Dembelija.
Mladi u novoj zemlji Dembeliji slušali su samo priče starijih o davnoprošloj slavi. Delovalo je kao laž, kao fantazija.
Pred njima, novim naraštajima, stajali su samo primeri osoba koje znaju malo, nemaju minimalno obrazovanje, nekulturnih osoba, lenjih, ružnih i netalentovanih. Ali prebogatih i prepopularnih.
Jedan mali ženski stanovnik zemlje Dembelije nije mogao da se pronađe u tom svetu. Kroz njenu srž i krv tekao je duh starog naroda. Ta mala jedinka, ženska, nikako nije mogla da shvati principe zajednice u kojoj živi. Pitala se zašto su joj ruke uvek pune knjiga, zašto je uvek u školi, na časovima, i zašto provodi vreme u edukovanju sebe. Zašto?
Nikada ne zaboravi svoju krv!
U svojoj zemlji imala je primere i primere Dembela koji su živeli kao bubrezi u loju. Pomislila je: “Pa, Viteže moj, zašto sam ovoliko luda da se mučim, kada sa malo truda, gola i pevajući na TV Dembelu, mogu zaraditi više novca i živeti bez problema?”
Nije tražila mnogo, cenim ja. Imala je ogromnu želju da uradi nešto sa svojim životom i od svog života.
Želela je jedino da nakon svojih godina uloženih u obrazovanje dobije pristojan posao. U suprotnom, znala je da se, kako bi zaradila dovoljno novca, mora skinuti supergolo jer očajno peva. Nije želela luksuzan, već samo pristojan život.
Nije želela da bude žena dembelfudbalera i na taj način sebi obezbedi sutra!
Nije želela ni da bude marioneta nekog bogatog dembelstarca!
A ponajmanje da prodaje svoje telo đavolu!
Nije želela jedan takav život, jedan takav kraj! Želela je da se vodi principima svojih praprapredaka, svojih vitezova, živi vredno od rada i doprinosi svojim postojanjem.
Želela je da neko ceni njeno znanje i njeno “ja”.
Čekala je, čekala, nadala se… I čini mi se da sada radi u nekoj dembelkafani sa očima punim suza. Drugi kažu da je otišla daleko iz zemlje Dembelije.
Verovaću da je pronašla svoje “ja”, makar i u nekoj stranoj zemlji. Zemlji u kojoj nema korena njenog porekla, ali zemlji u kojoj ne ide supergola pevajući po stolovima da bi preživela.
Izvinjavam se, nisam vas pitala – a u kojoj zemlji vi živite?
Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).
