Ne mogu da shvatim zašto su žene pripadnice slabijeg pola. Nisu li baš one te koje su vekovima patile, bez ikakvih prava i mogućnosti? Živele su u senci muškaraca, neretko izjednačavane sa robovima, ponekad bile i u gorem položaju od njih. Muškarac je, precenivši se, dao sebi za pravo da ženi odredi svrhu. Ovo se, naravno, odnosi na svaku ženu, bez razmišljanja o njenoj posebnosti. One su bile samo bića nesrećno nastala u pokušaju da se napravi čovek.
Još u Državi Platon govori o ženi kao o privatnoj svojini. Za Sokrata je savršeno stanje ono u kom se na ženu, decu i kuću gleda kao na privatno vlasništvo. Aristotel se prvi potrudio da uoči razliku između žene i roba. Uprkos toj razlici, i žena se može kupiti, a njeno mesto je na posedu koje je napravio (naravno) muškarac. Žena, boraveći na imanju, samo čuva ono za šta muškarac radi, a očigledna je razlika između onoga ko troši i onoga ko zarađuje. To što ona ne može da proizvodi spermu, kaže Aristotel, njen je glavni nedostatak. On je smešta ispod muškarca, bio to njen otac, brat ili muž. Muža, naravno, nije mogla da bira – o tome su odlučivali njeni roditelji, a glavnu reč u sklapanju braka vodio je otac. U staroj Atini, uprkos razlikama o kojima se govorilo, žene su bile u istom položaju kao i robovi: nisu imale status stanovnika, retko su išle van imanja, nisu imale pravo da odlučuju o svojoj budućnosti. Status stanovnika žena bi dobila tek ako bi bila oslobođena, što je bila retkost, a jedina pravna obaveza koju je muž imao prema ženi bila je da vodi računa o njoj sve dok ima miraza.
U srednjem veku, žena i dalje nema svoja prava. Po jednom engleskom zakonu, nastalom u XII veku, sve što žena poseduje za vreme braka u slučaju razvoda pripadalo bi mužu. Ovaj zakon samo je potvrdio stav da je njena uloga isključivo u reprodukciji, za šta joj ne treba ni imovina, ni inteligencija. Prošli su vekovi, i tek u XVIII i XIX ona zvanično postaje član svog društva. Ipak, čak i tada, u XVIII veku, u vreme velikih prosvetitelja i njihovih ideja o razumu ispred svega i uslovnom prihvatanju tradicionalnih vrednosti, ona ne uspeva da se izbori za svoje mesto u društvu. Ti veliki borci svoje bitke vode samo za muški pol. Ruso je tvrdio da je prosto prirodno da žena slepo sluša muškarca. Pitanje je, naravno, ko je to odlučio o tome šta je prirodno? Sumnjam da je to bila žena.
Šta se sve dešava u XVIII i XIX veku ? Stiže zlo u obliku Šopenhauera i Ničea. Dok postoje i oni muškarci koji slave ženu, zahvaljuju joj na životu i dive se njenoj lepoti, postoji i druga strana koja će sve učini da ih ponizi. Na ovoj drugi strani su, ruku pod ruku, Niče i Šopenhauer. Šiler je svojom pesmom “Würde der Frauen” (Žensko dostojanstvo) pokazao svoje poštovanje prema ženi, a Šopenhauer je jedva dočekao da se svojim esejom “Über die Weiber” (O ženama) suprotstavi. Čitajući esej, u jednom trenutku pomislila sam kako se provukla i neka pohvala, kada kaže kako je žena “trezvenija u svom procenjivanju” nego muškarac i kako se “bolje saoseća sa tuđim bolom”. Kasnije, shvatila sam da su za njega ovo slabosti, ne vrline.
Bilo kako bilo, XIX vek donosi promene : 1829. godine napokon se zabranjuje sati (devaganari : सती), religiozni obred nekih indijskih zajednica, koji je nalagao da se udovice spale na lomači na sahranama njihovih muževa, želele one to ili ne, a zabranjuju i brak za devojčice mlađe od 12 godina ; 1839, u Velikoj Britaniji dozvolili su ženama da zadrže starateljstvo nad decom u slučaju razvoda ; 1853, Šveđankama je dozvoljeno da predaju na univerzitetima. U XIX veku većina zemalja dozvolila je ženama da se obrazuju, a neka zanimanja postaju opcija i za ženski pol – prva žena advokat javlja se 1869.
U XX veku veliki broj zakona pomaže ženama u borbi za jednakost. Tek 1901. u Švedskoj, ženi je dozvoljeno da odsustvuje sa posla zbog trudnoće, i to samo 4 nedelje, a 1939. zabranjuje se davanje otkaza ženama koje su se udale ili zatrudnele. Malo pre i za vreme Drugog svetskog rata, žene počinju ozbiljno da rade, čak se govorilo i kako su neophodne za dobro fukcionisanje: one šiju uniforme, rade u bolnicama, prave obroke, neke se čak i pridružuju vojsci ! Počinju da rade i poslove koji zahtevaju veliku snagu i one koji su dotad bili ‘’rezervisani’’ samo za muškarce – popravljale su oružje, glancale ga, gradile i popravljale brodove, vozile autobuse, nosile poštu… Postojali su i plakati sa porukom : ‘’Što više žena bude radilo, pre ćemo pobediti !’’
A gde smo danas ? Gde se vide plodovi viševekovne borbe ? U jednoj od najliberalnijih država na svetu, Holandiji, žene ne mogu da dobiju puno radno vreme, a od svih zaposlenih na holandskoj televiziji samo 2% su ženskog pola. Tek u nekoliko zemalja na svetu broj žena koje rade u parlamentu prelazi 50%. Koliko je predsednica, koliko ministarki ? Žene su toliko puta pokazale svoju hrabrost. Setite se samo Dragane Milojević-Srdić, heroine 9. marta 1991, koja je jedina skupila hrabrost i stala pred vodeni top. I na fotografijama nemira u Egiptu vidi se koliko su žene jake i spremne da se bore. Pogledajte kako protestuju hrabre Ukrajinke. Ipak, uprkos svim ovim pokušajima, svim protestima, borbama, dokazivanjima, i dalje ima onih koji misle da imaju neka prava samo zbog toga što su muškarci, i dalje je onih koji su za to da žena ostane kod kuće i nikada ne iskoristi svoje potencijale. Pitala se Virdžinija Vulf, zašto muškarci piju vino a žene vodu ? Znate li?
Sada tek ne shvatam zašto su žene pripadnice slabijeg pola. Ako i dalje to mislite, daću vam savet. Plašite se njihove snage.
Dejana Knežević voli knjige (one opipljive), crnu boju i Avenged Sevenfold; Behemota, kafu i McQueen-a. “I am sick of lovable people, somehow they are all a lie.” (D. H. Lawrence)
