Odbacivanje kriterijuma
Nemoguće je imati… heh…dvocifren broj partnera, a da su vam se baš svi sviđali. U jednom od romana mog omiljenog pisca Luisa Bromfilda, junakinja citira neku vrlo slobodoumnu, ekscentričnu i upečatljivu pripadnicu visokog društva koja kaže nešto kao: “Ne zanima me koliko je imala ljubavnika, dvojicu ili pedesetoricu. Osim što ću, ako ih je bilo 50, o njoj misliti da nema ukusa.“ Pa, slažem se. Iz nekog razloga, ponekad smo spremne da besno odbacimo sve kriterijume, da se bacimo u promet i da vidimo šta ćemo s tim, a onda shvatimo da gde nema merila, nema ni kvaliteta, da ćemo besom privući tipove koji će opravdati naše razloge za bes i da ništa ne možemo s tim, osim da pokušamo da prevaziđemo cinizam i setimo se šta ono beše samopoštovanje.
Šta to beše samopoštovanje
“Da sam u mladosti ovako visoko cenila sebe, pa, ne bih stekla nikakvo seksualno iskustvo, pretpostvaljam“ – još jedan citat, ali iz života. Carica. Jeste bilo smešno, ali i nekako onespokojavajuće istinito. Ali tako to valjda ide – u mladosti sebi svašta dozvolite, da biste zatim došle do cenjenja sebe i samopoštavanja. Ne treba vam svako iskustvo – treba vam samo pravo iskustvo. A to je mudrost, koju nemate sa 20.
