Ako ideš naokolo bez šatora na sebi, izazivaš. Žensko si, šta očekuješ? Da ćeš da se šetkaš sa tim pušikurskim ustima i da treseš tim sisama i vrckaš dupetom, van pornićarskog konteksta? Si čula nekad onu zlatnu šovinističku “sve žene su kurve, izvini majko, i ti si žena”? I, šta nije jasno? Ako ne možeš sise da ostaviš kod kuće kad izlaziš, ili da natakneš feredžu i pokriješ se da ne mamiš muške poglede, grešnice nijedna, sama si kriva. Sve žene su krive, izvini kurvo, i ti si majka.
Treba da znaš da imaš posla sa Emotivno Retardiranim Pavijanima, nisu oni krivi što su takvi, rodila ih majka (koja jeste kriva). Muškarci (ERP) su vizuelni tipovi, kojima su jezik i ruke sa mozgom povezani preko qrca (neko je debelo zabušavao, kad je razvlačio te nervne kablove, ccc) i oni su vizuelno isprovocirani tvojim stanjem ženstvenosti. Ili nedostatkom tog stanja. Ili tvojim drugim stanjem. Dobro, oni su vizuelno isprovocirani, tačka. Kraće je. A gde oko, tu i jezičina. A bogami i pesnica. A i pavijanski penis. Sama si ga tražila, pa zar nije? Nije kao da si rekla, stavi mi ga, mužjačino, ali prvo me izvređaj, išamaraj, oplavi i ugazi, ali prošla si (i još gore ako stalno prolaziš) pored njega sa tim, tim…nogama (kad ne umeš da hodaš na rukama) i pogledala si ga tim, tim…očurdama (tražiš frku, jasno) i imala si ta, ta…usta (masku da nosiš, da ne zagađuješ okolinu pornozomima) i eto, prošla si (prošla si sto puta, jer tuda prolaziš svakog dana) i šta si mislila, šta će da se desi, kad toliko provociraš? Prolaziš, i misliš, ništa. Ma ne misliš ti ništa.
Iz iskustva ti pričam. Jednom sam tako prošla i ušla u zgradu i u lift, a jedan primerak ERP za mnom. Nije bio siledžija, nego vaćaroš, dobro sam prošla (sa tim prolaženjem). Htela sam da ga ubijem, doduše, jurila sam ga posle oko bloka i urlala, ERP-ovi bude zver u meni. A jednom sam bila trudna (otvorena provokacija, jer to znači da sam se jebala, a to znači da sam kurva i ko mi je kriv – majka, naravno) i isto sam tako prošla, u sred jula meseca, sa stomakom u sedmom mesecu (sedam kroz sedam), u haljinici koja se sva zategla preko moje trudničke napupelosti i jedan ERP me odmeravao vodnjikavim očima i rekao “al’ si se nadula, hehe”, a ja sam bila toliko zapanjena, da nisam uspela da poživotinjim i da mu odgrizem grkljan, ali sam malo kasnije uspela da shvatim koncept vizuelne provokacije i ERP-izma. Da nisam bila toliko srećna što sam trudna i toliko distancirana od svih uticaja okoline i toliko svesna da je moj jedini posao da budem zdrava, aktivna i srećna trudnica, mogla sam da napišem studiju o trudničkoj vizuelnoj provokaciji, jer sam u tom periodu života i trudnoće bila najviše i najčešće izložena seksualnom uznemiravanju. Prosto, svaki put kad prođem.
Ali, navikla sam ja. Kao i ti. Kao i sve mi. Šta sad ima da dižemo frku oko toga što nas tu i tamo muškarci prijateljski pljeskaju po dupetu, dobacuju “uh, šta bih ti radio”, šalju erektivne slike u porukama – naučile smo da to shvatamo kao kompliment, ili barem da kuliramo. Toliko puta sam, od kad sam postala svesna svoje ženstvenosti, pomislila “kako se usuđuje, jebote, vidi kako je odvratan, on bi meni nešto radio, pa kako sme da pomisli samo, fuuj!” i bivala uvređena i osećala želju da ubijem, zadavim, zakoljem – čisto da malo počistim oko sebe. Ali sam navikla. Nastavila sam da prolazim i provociram ERP i naučila svoju unutrašnju zver da ne reaguje na provokacije.
