Odgledam ti ja jedan romantičan film. Nepuna dva sata obuzima me onaj poletni osećaj ljubavi u vazduhu koji osećaju akteri, a ne ja. A šta ja radim? Tripujem. Smejuljim se, na momente zaplačem. Vidim kako se prava, iznenadna ljubav odigrava pred mojima očima, na malom ekranu. Poslednji minuti filma kao poslednji minuti života. Uzdišem dok čitam the end i, po inerciji, nastavljam da lebdim u oblacima. Prava ljubav postoji. Onaj pravi je iza ćoška. Iznenada će se pojaviti. Ko zna ko to može biti. Obiđoh par ćoškova preventive radi, ali ništa.
No, potraga se nastavlja. Sve to kao posledica sapunjavog filma. Sedim u prevozu sva zanesena i primetim duge noge. Muške. Finu guzu i jake ruke. Mmm, možda je to neka iznenadna partija. Lepo izgleda, uredno uštirkan i uglađen. Nikad se ne zna. Zvoni mu telefon, a ja se ponadah da mu čujem dubok glas. “‘De si tebra matori? E’o me u prevoz, burazeru, znaš koja gužva. Š’a ima kod tebe? Aaa?” Aaa? I ja se pitam. Ovo sigurno nije taj.
Odelo (ne) čini čoveka?!
