Bože moj, pogreši čovek. Nego, da ja lepo malo radim na sebi. Ulazim u teretanu, sve pršti od testosterona, kao u košnici, zuji, škripi, dahće. Počinjem da se znojim na traci kad opazim crnog lepotana u dnu prostorije. Ne može biti lepši. Bar ne u stanju kada mi je adrenalin udario u svako čulo. Trudim se da budem iole uljudna (hoću reći, da ne curim, kapljem ili, ne daj bože, padnem) dok ga posmatram. Mislim se kako je biti u njegovim rukama, tako snažnim. A mislim se i zašto samo gleda u jednu stranu. Da nije povreda vrata jadničak? Piljim u njega. I slep bi primetio. Prođe mu pred nosom jedna zgodna riba, on i dalje pogled u istu stranu. Prelep. Kopka me to toliko da se onako suptilno prošetam, da bih, jelte, napravila pauzu. Zavirim, a on, Apolon ili pre će biti Narcis bulji u ogledalo dok podiže devedeset kila. Bulji u svoj razvijeni mišić. Uživa u tome kako se kontrahuje, pomera, giba. Tako prelep mazi svoju mišicu i van univerzuma je. Trans. Nirvana. Samo on i njegova sirova snaga. Presede mi sve. Ostavih ga da se vizuelno samozadovoljava.
Ogledalce, ogledalce moje, kaži mi na svetu najlepši ko je?
Kod kuće, pokušavajući da se nosim sa dnevnom dozom razočaranja uz pomoć čokolade, vodim razgovor sa samom sobom. Mišići mi se hlade i već počinju da bole, dakle, sutra upala. Slična onoj upali mozga koju proživljavam u datom trenutku. Govorim sebi da po ko zna koji put pravim od magarca princa. Neće svaki biti onaj divni, lepi, brižni dečko iz filma kojem je stalo, koji brine, koji je veran (ooo, neće), koji voli isto što i ti. Život nije film. Ili barem nije za nas obične kičmenjake. Ništa se neće promeniti ako vidiš muškarca, zažmiriš, zamisliš ga onakvog kakvog ti želiš, otvoriš oči i – ta-dam! Magarca je danas lakše naći, a teško ga u princa pretvoriti.
Zadovoljila bih se jednim princem na magarcu, pomislih, pred san.
