Sve se zaljubljujemo, raskidamo, srećemo one koji nam se sviđaju ali ne žele vezu, viđamo se sa pogrešnim ljudima, neodlučne smo da nešto okončamo i shvatamo krajnje ozbiljno svoju ličnu dramu. Pa, ta lična drama je ono što nam je svima zajedničko i ako malo promenimo perspektivu i pogledamo odozgo, možda nam to pomogne da se manje primamo i da manje dramimo. I da se podsmehnemo sebi. Zašto bi nam od toga bilo lakše? Pa valjda zato što lakše prihvatamo i prevazilazimo stvari kad nismo uverene da se svemir sreće i nesreće okreće oko nas lično.
Zaljubljujemo se u pogrešne osobe
I svaki put se oduševimo kad nam se neka prijateljica zaljubi i jedva čekamo da se opet zaljubimo i svaki put se nadamo da je ovaj put to prava stvar. A svaka od nas bi mogla svakoj drugoj da kaže “vidi, uživaj, ali nemoj to da shvataš tako sudbinski, seti se kako je bilo prošli i pretprošli put i onaj tamo i naročito obrati pažnju na to koliko je taj novi tip sličan svima njima, znaš da se uvek ludo zaljubiš samo u budale, koje te povrede na kraju“. Ali mi to ne kažemo ni sebi, ni njima, ne glasno. Nastojimo da ućutkamo glas razuma, jer je zaljubljenost nešto najlepše na svetu i ne želimo da kvarimo.
U svađama smo uvek u pravu
U svim svađama sa emotivnim partnerima sve mi smo uvek u pravu. Dođavola, verovatno baš i jesmo! Ali koliko nas to nervira? Udaramo glavama u jedan isti zid, stalno. Zamislite samo tu scenu – stotine žena nasrće na zid, neke iz zaleta, neke samo stoje i udaraju čelom, neke se bacaju celim telom, neke kleče pred zidom i udaraju dlanovima i pesnicama. Stotine krvavih fleka od našeg „u pravu sam“. Pomaže li vam ta slika da vidite burlesku u toj drami?
