Kad kažem poslednje vreme, mislim na poslednji život, ovaj tekući.
Molim? Vi se ne sećate da je pre sto vekova bilo drugačije?
Ne, bez zezanja, ali to muvanje se nije promenilo još od kad sam bila tinejdžerka, a to jeste bilo pre sto vekova. Dakle, ni ja se ne sećam da je bilo drugačije. A ako je nekad i bilo nešto normalno, to sam tek potpuno zaboravila. Hoće memorija tako da zabaguje kad se načisto smoriš.
Još prvi put kad sam primetila da muškarci izgovaraju iste tekstove, kao da su svi u životu pročitali samo jednu knjigu (“Ne jebe lep, nego dosadan“) iz koje su napamet naučili tih nekoliko rečenica, smislila sam odgovor koji se jadan izlizao od ponavljanja, kao da sam u životu pročitala samo jednu knjigu (“Kako na pitanje odgovoriti pitanjem“) i on glasi:
“Da li je to pretnja ili obećanje?“
