Zavladala moda odavno i ljudi je pomno prate. A ljudi kao ljudi, kako umeju da shvate svašta na svoj način, tako shvate i modu kao naci poredak, pa požele da budu svi isti. Žene nekako posebno. Moda im je vodilja. Često u nepoznato i nedozvoljeno. Poslednji dodir te nesrećno shvaćene mode počeo je da se pojavljuje sve češće na vratu devojaka kao kakav aksesoar. Lanac. Zlatni. Kao za psa. Po poslednjoj modi.
Zapitam se nekako da li se potreba za tim lancem oko vrata javila slučajno ili sa razlogom. Treba li savremenoj ženi neko da je zauzda? I zašto baš lanac? Zašto ne uzda, bič (mada nije neiskorišćen resus), povodac, nego baš lanac? Obuku košulju i stave lanac oko vrata. Emancipovane ili pokorne? Haljina i lanac su nova odevna kombinacija urbane ili potčinjene žene? Da li je lanac nosilac neke poruke?
Prenosimo li poruku da smo posebne na pravi način?
Dugo se žene bore za ravnopravnost među polovima, dugo žele da su jednake sa muškarcima, da drže konce u svojim rukama. Postaju samohrane majke, zadržavaju svoje prezime, a ipak same sebi stave taj lanac oko vrata, još ga i plate i sa uživanjem nose. Je li to neki ženski, večno neshvaćeni paradoks? Jer, mi smo žene. Šta hoćemo? Ne znamo! Kada hoćemo? Sada!
Želimo ravnopravnost, ali se teško odričemo okova
Pokušam da se stavim na mesto muškarca koji flertuje sa ženom koja je svoj vrat ukrasila lancem kako bi sagledala stvari iz drugog ugla. Kako oni to shvataju? Da li primećuju taj lanac uopšte? Da li pomisle kako je to moderno i smelo? Da li im taj lanac daje neki znak? Umeju li da ga protumače? Ili pomisle kako žena sama sebe unizi time što ga nosi? Da jedno bude jasno, moda je šarenoliki cirkus. Hartija koja trpi sve. Nekad pliva u bojama, nekad je crna i metalna, puna bodlja, kožna ili pak uvezana u lance. Lanci su moda, isto kao ešarpa ili kožne pantalone. Ali zadatak je promisliti da li moda u svojim metamorfozama nosi poruku koju pojedinci žele da prenesu svetu. Ako je tako, trudimo se da ne budemo isti kao drugi. Ako nam je data prilika da prenesemo poruku, ne prenosimo tuđu poruku, prenosimo svoju. Ako je moda novo sredstvo izražavanja, izrazimo se na pravi način, izrazimo sebe u punom smislu te reči, jedinstveno i neponovljivo.
Budimo jedinstveni i neponovljivi - jer upravo smo takvi i stvoreni da budemo
Natalija Krstić se često zapita da li celi život provedeš u tišini jer se plašiš da ćeš reći nešto pogrešno. Ako te niko ne čuje, kako će onda naučiti pesmu koju pevaš? Ona daje svoj glas, svoje mastilo i papir, pokret ruke i treptaj oka. Ona voli svoje prijatelje, porodicu, voli sreću koju donose male stvari. Njene misli su čiste, ona misli da voli, ona veruje, veruje…
