Često su žene na platnu bile anonimni modeli čija imena nikada nećemo saznati, a lica i tela su im ovekovečena u likovima boginja i nimfi. Katkad su posredi bile žene slikara. Rembrant (Rembrandt) je slikao svoju ženu Saskiju (Saskia), a na Rubensovim (Peter Paul Rubens) slikama prepoznaje se njegova druga žena Helena Furman (Helena Fourment). Salvador Dali (Salvador Dali) je za muzu imao Galu (Gala). Neretko su umetnici slikali popularne lepotice svog vremena. Još se raspravlja o tome koga prikazuju slavni portreti Fransiska Goje (Francisco Goya), “Naga Maja” i “Obučena Maja”: da li je posredi Kajetana (Cayetana), vojvotkinja od Albe, za koju se veruje da je bila u ljubavnoj vezi sa Gojom, ili Pepita Tudo (Pepita Tudó), ljubavnica tadašnjeg španskog premijera.
"Naga Maja", Fransisko Goja (oko 1800)
Riđokosa lepotica sa mnogih slika Sandra Botičelija (Sandro Boticelli) bila je Simoneta Vespuči (Simonetta Vespucci), aristokratkinja iz Đenove udata za firentinskog trgovca, poznata kao najlepša žena svog vremena. U nju su bili zaljubljeni mnogi, među njima i Đulijano Mediči (Guiliano Medici), Botičelijev prijatelj i mecena. Simonetine crte prepoznaju se na najslavnijoj Botičelijevoj slici “Rađanje Venere”, iako je nastala devet godina posle njene smrti.
"Rađanje Venere", Sandro Botičeli (1485)
Za “Mona Lizu” Leonarda da Vinčija (Leonardo da Vinci) najčešće se smatra da je portret Lize del Đokondo (Lisa del Giocondo), supruge jednog firentinskog trgovca, ali postoji još nekoliko dama iz višeg društva Italije za koje se nagađa da su bile model za ovo remek-delo. Frojd (Freud) je verovao da je ova slika sećanje na Leonardovu majku, a postoje i teorije da je ona u stvari ženska verzija samog Leonarda.
"Devojka sa bisernom minđušom", Johanes Vermer (oko 1665)
Da bi neko postao uspešan slikar, nije dovoljan talenat; društvene okolnosti igraju veliku ulogu. Umetnici su morali da prođu obuku u slikarskim školama i radionicama, uključujući slikanje aktova, a ženama to čak i krajem XIX veka još nije bio dozvoljeno. Od dama se očekivalo da pomalo amaterski slikaju portrete i pejzaže, a žena koja bi pokušala da se posveti umetnosti rizikovala je osudu društva.
Zato su žene koje su se ozbiljno bavile umetnošću bile izuzetno retke, a po pravilu su bile iz umetničkih porodica. Artemizija Đentileski (Artemisia Gentileschi) nije bila cenjena u svoje vreme, ali se danas smatra jednom od najznačajnijih figura italijanskog baroka. Otac joj je bio slikar, koji ju je ohrabrivao i u čijoj radionici je učila da slika. Ali, kada joj je bilo 19 godina, silovao ju je njen učitelj slikanja. Artemizija i njena porodica podneli su tužbu, i počelo je dugačko suđenje koje je za nju bilo puno poniženja: morala je da dokazuje da je bila devica, mučena je da bi se “dokazalo” da govori istinu, a optuženi je ispredao priče o njoj kao o ženi lakog morala. Suđenje se završilo osudom, ali je Artemizija morala da se uda za jednog od porodičnih prijatelja kako bi spasila “čast”. Od muža se rastala posle godinu dana i potpuno se posvetila slikarstvu.
Slikala je uglavnom biblijske junakinje, u kojima se prepoznaju njeni autoportreti. Prva poznata slika bila joj je “Suzana i starci”, koju je naslikala sa samo 17 godina, na osnovu biblijske priče o ženi koju su dva pohotna starija muškarca krišom posmatrala dok se kupala gola i ucenom pokušali da je nateraju na seks. Dok se većina slika na ovu temu fokusirala na Suzanino golo telo, i na njima Suzana ne primećuje starce ili se ponaša stidljivo, Artemizijina Suzana ima bolan izraz i odbrambeni stav. Svoje najpoznatije delo, “Judita ubija Holoferna”, Artemizija je naslikala samo dva meseca posle završetka suđenja; za razliku od većine drugih prikaza ove biblijske priče, njena Judita ima izraz gneva i odlučnosti dok ubija neprijateljskog vojskovođu.
"Judita ubija Holoferna", Artemizija Đentileski (1612)
Sve do XX veka, malobrojne uspešne slikarke najčešće su bile deo kruga oko nekog slavnog slikara, poput impresionističke slikarke Bert Moriso (Berthe Morisot), saradnice a kasnije i snahe Eduara Manea (Eduard Manet). Žene iz umetničkih krugova često su bile modeli, ali neke od njih su i same želele da postanu umetnice. Suzan Valadon (Suzanne Valadon) počela je kao cirkuska igračica, kasnije je pozirala pariskim umetnicima kao što su Tuluz-Lotrek (Toulouse-Lautrec), Dega (Degas) i Renoar (Renoir), i od njih je učila slikarske tehnike, da bi najzad i sama postala uspešna slikarka. Živela je nekonvencionalno i boemski, a najpoznatija je po realističnim ženskim aktovima.
Drugi slavni model impresionista bila je Viktorin Meran (Victorine Meurent), koja je pozirala Maneu za njegove najslavnije slike, “Doručak na travi” i “Olimpija”. Postala je ozloglašena u javnosti kao žena koja se skida naga – i to za “skandalozne” slike koje su prikazivale žene iz tadašnjeg Pariza, koje nisu pasivne ni stidljive, već gledaju posmatrača pravo u oči. Manje je poznato da je Viktorin i sama bila talentovana slikarka. Devojka iz radničke porodice sa umetničkim ambicijama, isljučena je iz Maneovog kruga u isto vreme kada je počela da uzima časove slikanja. Izlagala je slike u pariskom Salonu više puta, ali se često mučila da preživi. Bila je finansijski nezavisna i nikada nije živela sa nekim muškarcem, iako su joj pripisivane ljubavne veze i sa muškarcima i sa ženama. Sačuvana je samo jedna njena slika, a Maneovi biografi su je decenijama ignorisali i proglašavali za prostitutku i alkoholičarku, da bi tek krajem XX veka istoričari umetnosti ponovo otkrili istinitu priču o njenom životu.
"Doručak na travi", Eduar Mane (1863)
Dvadeseti vek doneo je velike slikarke poput Fride Kalo (Frieda Kahlo), Džordžije O’Kif (Georgia O’Keefe), ili naše Nadežde Petrović i Milene Pavlović-Barili. Danas je ženama lakše da se posvete umetnosti, pa ćemo možda u budućnosti ne samo gledati žene na platnu, već i svet na platnu prikazan ženskim očima.
"Slomljeni stub", Frida Kalo (1944)
Ivana Cvetanović je zavisnica od instant kafe, Interneta i MP3 plejera. U večitom je ratu sa vremenom; zamenjuje dan za noć, kao klinka je bila starmala, a kao odrasla je večita tinejdžerka.
