Uopšte više nisam u fazonu da preispitujem smisao Osmog marta. Nije baš da slavim, ali ako mi neko pokloni cvet ili ceo buket, to će mi biti sasvim prijatno. Još uvek sam anksiozna oko saksijskog cveća, ali to je zato što meni cveće ne ide. Sto puta sam pokušala i sto puta su mi biljke uvenule. Ili ih udavim vodom, ili zaboravljam da ih zalijem, ili ih presadim da im kao bude bolje, pa nešto zeznem. Ne radim cveće. Ne radim ribice. Ne radim kaveze. Sve što puzi, trči, balavi, mjauče, skiči, viče “mama” i pravi nered na sve strane – može, daj. Evo vama vaše muškatle, meni dajte mladunčad bilo kojih sisara, to radim, to mi drži pažnju, to kontam.
Primam, dakle, poklone za Dan žena i primam čestitke, hvala. I posvećujem ovaj tekst gubicima sa kojima se žene suočavaju celog svog života, koje nikakvi pokloni i čestitke ne mogu da kompenzuju.
Aktivan život žene počinje gubitkom nevinosti. Tako se zove taj čin inicijacije u intiman svet vođenja ljubavi, u bračne dužnosti, u svet seksa. Himen je verovatno neki rudimentarni zaostatak, koji će se evolucijom izgubiti, ali mnogo žena iskusi neprijatnosti njegovog probijanja, bol i krvarenje, da ne pominjem koliko je taj čin bitan u mnogim kulturama, kao dokaz nevinosti i dostojnosti žene da pripadne muškarcu.
Aktivan život žene završava se gubitkom menstruacije. Počinjemo sa krvlju i završavamo sa krvlju, znamenjem plodnosti i vitalnosti. Funkcija naših ženskih organa bitno je odličje naše ženstvenosti.
U međuvremenu, milioni žena gube svoje odličja ženstvenosti. Svoje dojke i ženske organe. Gube najosetljivije delove svog tela, znamenja ženskosti, napadnuta zloćudnim tumorima, da ne bi izgubile život. Neću da ulazim u to zašto se u vitalnim ženskim odličjima taloži destruktivna energija, zašto bolest napada toliko često baš te organe, zašto se na toliko pogrešnih načina identifikujemo sa ženskošću, zašto je tako teško biti žena na zdrav i celovit način. Samo ukazujem na gubitke koji nas pogađaju u srž same prirode.
Tokom svog reproduktivnog doba, rađamo decu i gubimo sebe. Kad postanete majka više nikada niste samo svoji, ma šta nju-ejdž propaganda govorila o tome. A kad deca odrastu, odu od kuće, krenu svojim putem, uloga majke gubi značaj i mi opet gubimo sebe. Kako sada da postanemo nešto drugo, kad smo tako bitno majke? Čime da nadoknadimo taj intenzitet davanja, to osećanje da smo neophodne i apsolutno voljene?
