Kroz naše telo dolazi život i mi smo konektovane na kosmički izvor stvaranja, koji ne zavisi od razuma, praktičnosti, mudrosti i sposobnosti da upravljamo svojim životom. Takoreći pravo odozgo, iz nebeskih visina i kosmičkih dubina duhovnosti, svrhovitosti, smisla i stvaralačkog imperativa, stub svetlosti se zariva u naše materice, ukorenjujući nas u život poput drveća, kad rodimo decu.
Žene ponekad polude od te siline, jer ih ona zarobi i ukotvi uprkos njihovim slobodarskim stremljenjima, labilnostima i grozničavom traganju za nečim višim, što nije tako prosto i obeshrabrujuće obično, kao krvav i zamoran posao razmnožavanja.
Češće, one pronađu strast u majčinstvu, koja se beskompromisno hrani ljubavlju, a ponekad u svom strasnom materinstvu žene isto polude, pa uopšte ne primećuju koliko je njihova ljubav zamka za njihovo dete, iz koje ono pokušava da se otme, čim shvati da možda može da se otme.
