Ne pokušavam da te navedem na nešto, pričam ti kako se osećam.
A u tom trenutku bih menjala sve što jesam i što imam, za sposobnost da ućutim, da prestanem da izlažem sebe i da pokazujem ranjivost i da počnem da se ponašam onako kako bi sigurno upalilo. Da se naljutim, da ga ucenim, da dramim, postavim ultimatum, zapretim mu da ću iseći vene ili da ga totalno iskuliram i sačekam da vidim šta će on da uradi. Ali, kad bih to uspela, ne bih bila zadovoljna sobom i ne bih mogla da cenim ono što sam postigla na način koji ne cenim. Tja, žene su komplikovane i kad su neposredne.
Ja stvarno hoću to što hoću, a da li se ti inatiš zato što to nećeš ili zato što ne umeš?
I zašto si tako zabidžio? Šta je tvoje stvarno mišljenje, stav i potreba, ako odbacimo to što osećaš pritisak zato što ja tražim od tebe ono što mi treba? I zašto uvek ostanem bez odgovora? Šta je to u čoveku zbog čega sebe određuje u odnosu na to kako se izjašnjava onaj drugi? Nezrelost? Osujećena nadmoć, koja izmiče i može da se (imaginarno) postigne jedino inatom? Nikada neću razumeti.
