Tašna je ogledalo duše. Pokaži mi šta imaš u tašni, da ti kažem kakva si. Kakva ti je tašna, takve su ti misli. Mogu ja još, ali, shvatili ste.
Dakle, moje tašne nikada nisu nosile oznake poznatih brendova, osim kad mi se dešavalo da se srećno zaljubim u neku (ona divna, a ja pri parama), pa mi se posledično dešavalo da neki poznavalac prokomentariše “jao pa to je Luj Kurton”, ili tako nešto, a ja u fazonu, “a, je l’?” – dakle, moje tašne su odavale nekonformističku postmodernističku retrohipističku osobu, rasterećenu mode u svakom smislu.
Sve moje tašne vise na čiviluku, ne brinući da će izaći iz mode, jer nikad tamo nisu ni ušle. Ali, više mi ne služe kao ID u ovoj šabansko-elitistički orijentisanoj kulturi, koja se, barem privremeno, dezorijentisala.
Sad nosim torbicu. Ništa tašna. Mala, platnena crna torbica sa nekoliko pregrada na rajsferšlus, sa kaišem na podešavanje, ukoso, poštarski. Može da se pere u mašini. Torbica nalik borbenom kompletu – ne otežava kretanje, praktična, mala, a ipak sadrži sve što je neophodno. A u vandrednom stanju neophodna je prva pomoć. Papirnate i vlažne maramice, rezervni par gumenih rukavica, gel za suvo pranje ruku na bazi alkohola, u glavnoj pregradi. U manjem džepu novčanik i dokumentacija, blokče i olovka, u džepićima za kartice dvadesetak kupona za popust iz nekoliko apoteka. Suvoparno. Skoro tužno.
A toliko mi je tašna bila zanimljiva! Čak sam se i sama iznenađivala kad krenem da kopam, pa naiđem na nešto na šta sam potpuno zaboravila. Kiki bombonu, kojom me neko poslužio nekom prilikom. Kinder jaje, koje sam negde dobila “za dete” iako nemam samo jedno, već dvoje i to dobrano odraslih. Vizit kartice koje mi nikada nisu bile potrebne, ali čuvaju sećanje na neke zanimljive situacije, susrete, razgovore. Bandana, koju sam skinula i smotala u tašnu, jer me je spopao napad vrućine i osećaja da me guši sve što mi je oko vrata. Perle, koje su iz istog razloga završile u tašni, pre bandane. Kašika. Šta li će mi kašika? A, da, nosila sam konzervu hrane za mačke, da je izdelim usput, pa mi je bilo baš zgodno da sipam kašikom. Nekoliko kestenova, uvek, u svakoj tašni. Da čuvaju jeseni mog života, doba ubiranja plodova mudrosti, posejanih u večno nova proleća… I školjke. I puževi. Nikad nisam odolela – kad ugledam školjkicu, ili puževu kućicu, podignem ih, protrljam među prstima, oduvam pesak i zemlju, divim im se nekoliko trenutaka i strpam ih u tašnu. Odakle tolike školjke? To su one malecne, rečne i ima ih na gomile u svakoj gomili šljunka i peska. Hodam po zemlji, i gledam. A zemlja je puna šljunka i peska, ako znate gde da gledate. Mogla sam da se zaigram i po pola sata, istražujući dno, pregrade i džepove mojih tašni, kad se dešavalo da negde moram nešto da čekam.
