Nosila sam, naravno, i neseser sa šminkom (i pincetom i makazicama i turpijom, iglom i koncem i hanzaplastom) i mali dezodorans, i šnalu za kosu i jedan veliki i jedan mali uložak, a bogami i rolnu toalet-papira, i malu tubu kreme za ruke i lak za nokte i češalj… I analgin, a bogami i neki bromazepamčić i ljute bombone i upaljač i lepezu i flašicu vode… I dešavalo se da mi sve od toga u nekom trenutku zatreba – i ja imam! Ili zatreba nekome i ja eto, baš imam!
U vanrednom stanju mi to sve ništa ne treba. Ne šminkam se, jer kad izlazim napolje, maska mi je do očiju, a na očima nosim cvikere. Ne češljam se, kosa mi je čvrsto pokupljena i ugurana pod kapu. Ne boravim van kuće toliko dugo, da mi zatreba toalet-papir, ali zato mi i za samo sat obilaženja apoteka i prodavnica ode pola pakovanja vlažnih maramica i gela. Kad se vratim kući, osećam se kontaminirano. Tripujem verovatno, ali tako se osećam. Ispred vrata se prskam asepsolom. I jaknu i torbicu i pantalone i cipele i đonove. Onda tapkam po peškiru natopljenom hlorom. Pa uđem u hodnik i okačim borbeni komplet na stolicu, koja tu stoji da bih mogla da se svučem i ostavim na njoj stvari koje sam nosila napolju. Onda uđem u kupatilo, pa tu obavim još pranja i prskanja, a onda pređem na kvake i pod hodnika, pre nego što uđem u dnevnu sobu. Onda se setim da mi je telefon ostao u džepu od jakne, pa odem da ga uzmem i vratim se u kupatilo, da ga obrišem alkoholom i opet operem ruke i još malo prskam okolo… Onda gledam oko sebe i razmišljam da li mi je u tašni ostalo nešto što će mi zatrebati u mojoj izolacionoj zoni. Pa se setim da više ne nosim tašnu i da je borbeni komplet odložen i spreman za sledeću upotrebu. I pogledam se u ogledalo, onako još uvek neobučena, da proverim da li sam još uvek žena, ili su mi u međuvremenu izrasli neki korisniji delovi tela. Rogovi, na primer.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
