Da li se ti muškarci kriju, kad ih treba tražiti? Ili je muškarac, kao pojam, kao simbol, kao partner, kao srodna duša, toliko retka zverka da moraš da pročešljaš pustinje i prašume da ga nađeš?
I da li muškarca nalaze samo najluđe u rešenosti da ga pronađu po svaku cenu? I da li ta potraga znači da nikada ne pristaneš na površne odnose i jednokratne susrete sa tipovima koji su vam zaličili na muškarce u trenucima odbacivanja svih kriterijuma?
I zašto ti kao muškarci žele baš to – površan odnos i jednokratan susret? Zato što zapravo nisu muškarci?
Ili baš zato što jesu, ali sa onog drugog kraja muškosti, koja u svojoj glavi sa rupom ima svoju sopstvenu pamet za jednokratnu upotrebu?
I kad im pamet iscuri, da li se pitaju gde im je bila pamet, da li se stide sebe i da li im je odbojna jednokratna partnerka?
Muškarci su kao zlato. Radiš u rudniku celog života i ne pronađeš ni grumenčić. Gde li je ta zlatna žila?
