Ona je skromna. Vođena dužnošću, smislom za red i čistoću, lojalnošću prema porodici, prihvata svaku životnu okolnost i neverovatno dobro podnosi zlobu, pakost, maltretiranje i šikaniranje triju jezivih žena. Te žene predstavljaju demone, koji su došli da iskušaju njenu istrajnost, a pošto je Pepeljuga očigledno svetica (i blago retardirana, verujem) njoj pomažu više sile i vode je bez greške putem na kome će na nju natrčati princ na belom konju. I dok ga sve ostale udavače jure i priželjkuju i čine sve da mu ugode, ona samo želi da ode na bal i da uživa u sjaju i raskoši, kao dete u poslastičarnici. I zato što je tako nepokolebljivo skromna, tako suludo nesvesna i nemoćna, ne preostaje joj ništa drugo nego da veruje i da se pokorava, svima bez razlike.
Nagrada sledi, jer više sile nagrađuju samo kad beskompromisno verujete i pokoravate se.
Tja. Tanka priča. Jer vidimo da drčne i ambiciozne, nalik na maćehu i njene ćerke bez pardona uzimaju ono što hoće, pa i prinčeve ako su dovoljno uporne i bezočne. Deluje čak, kao da su one te kojima su više sile naklonjene. Ambiciji i bezobrazluku sve ide na ruku.
Šta je onda stvarna nagrada za Pepeljugu? Transformacija svake negativnosti u radost i mir? Njen svet sreće i svetlucave čarolije je u njenoj glavi, jer ako je tako sposobna da veruje i pokorava se, umeće da živi unutar sebe savršeno zadovoljna i neuznemirena, u društvu pevajućih miševa i ptica.
Prokleta svetica!
Svaki dobar čovek je njen princ. A i sa konjem se može lepo popričati.
Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
