Možemo da okrivimo Diznija za generacije žena upropašćenih očekivanjem da ih muškarac spase i odvede, ali on nije odgovoran za taj trip. Samo je pametno i profitabilno upotrebio mitove, a mitovi prenose informacije o arhetipovima, i vidite, uhvaćeni smo u mrežu kolektivnog ženskog arhetipskog nasleđa, a da možda ne bismo ni saznale, da Dizni nije to tako primamljivo zašećerio.
Dakle, svaka žena mašta o onom pravom, još od… pa, sećam se prinčevskih maštanja još od svoje treće godine, a ako vi ne pamtite tako daleko, sigurno se sećate igara iz vrtića i nižih razreda osnovne. Tada je bilo tako lako naprimati dečake na igru mame i tate. Neke od tih igara bile su telesno istraživačke, a neke su bile potpuno romantične: on odlazi i oprašta se, a ona mu maše i obećava da će ga čekati, pri čemu se on penje na drvo, a ona ostaje ispod, toliko ucveljena, da se rasplače. Pa onda, njih dvoje su na pustom ostrvu i on je pun samopouzdanja vodi u avanturu, držeći je za ruku. Na pretpostavku da iza onog žbunja možda ima zmija, ona ciči prestrašeno, a on kaže nešto kao ne brini, ja ću da te štitim.
Svi nasmejani prinčevi umeju divno da igraju, krajnje su neustrašivi i vešti sa mačem, nežni su i imaju smisla za humor. A i konji su im lepi
A pritom, oni imaju pet, šest, sedam godina i ko im je već isprao mozak? Dizni? Ne, samo odigravaju ono što im je zapisano u DNK.
U prevodu, žena čeka… svog spasioca i zaštitnika.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
