Bes može da se kanališe kroz požudu. Stres može da se kanališe kroz seks.
Kad smo opušteni, osećamo bliskost i razmenjujemo nežnosti, seks nije imperativ. Možemo da se igramo, ali ne osećamo poriv da partnera zgrabimo, spopadnemo, ugrizemo, pritisnemo, pokorimo.
Kad čista srca, radosni, razigrani i puni ljubavi dodirnemo drugo ljudsko biće, otvaramo se za obostranost, za doživljaj jedinstva, za povezivanje i razmenu osećanja telesnim putem. Ali to je malo ređi slučaj. Možda i čista ekskluziva.
Češće ćemo posegnuti za partnerom tražeći utehu, pažnju, prisustvo, ili pokušavajući da se oslobodimo napetosti da bismo lakše zaspali. Često ćemo dozvoliti partneru da nas spopadne, iako nismo raspoložene, jer je to jednostavnije nego da ga odbijemo pa da se naljuti i da time stvorimo dodatni pritisak i stres.
Shvaćen i primenjen u upotrebnom konceptu, seks je prihvatljiv sa bilo kim ko pristaje na konzumaciju.
