Jednom me nedeljno obaveze nanesu u ulicu posutu kaldrmom iza čijih se trotoara uzdižu zgrade u osmanskom stilu izgradnje. U prizemlju su smešteni izlozi prodavaca na veliko, dok po celoj ulici užurbani zaposleni, pretežno Indijci, raznose robu. Mali Bombaj, a dovoljno veliki da u jednom trenutku možete lako da izgubite osećaj da se u Parizu nalazite. Da nije onog kafea na uglu, u čijoj su bašti rapoređene tipične pletene stolice pariskih kafića, bilo bi svakome teško da odredi tačnu lokaciju.
Zato i volim Pariz.Volim ga, jer je putujući. Kada obiđete Pariz, obišli ste istovremeno i par drugih zemalja.
Izuzev glasnih Indijaca, na trotoarima su, neobavezno raspoređene, uz zid prislonjene, i radnice najstarijeg zanata.
Zimi im tanke prozirne čarape brane listove od oštrog vazduha. Između stopala i tla, uspravno im stoji čuvena štikla crvenog đona, potpisana Kristijanom (Chrisitan Louboutin). Skupe kapi parfema nestaju na raskošnim krznima. Ramena su im nercom prekrivena. Grudi su im, čvrste i isturene, taman do izraženih bradavica, tankom tkaninom bluze obgrljene. Naglašena šminka. Održana ženstvenost. Vulgarnost je retka, tek možda negde pri dnu ulice. Radna uniforma koja odaje možda telo, a koja, nešto drugo, što je u čoveku ipak zadržava. Prefinjenost nije slučajna, prefinjenost je granica iza koje nijedan od klijenata ne sme. Granica, iza koje stoji žena sa pričom, iza koje je možda brižna majka, iza koje je čovek. Čovek jednak svakom drugom.
Kada telo postane sredstvo do nečijeg cilja…
Prolazim, kao što rekoh, tu jednom nedeljno, prolazim stidno i znatiželjno. Posmatram krišom. Posmatram, ali nikada nijednu kao pojedinca. Gledam u fenomen kojeg su voljno ili prisiljeno deo. Ne ignorišem ih. Ne umem sebično, bez obaziranja, pored nemaštine, gladi, zla, neuobičajenosti da prolazim. Smatram se odgovornom da odgovorim na pitanja koja proističu, pa makar i usput.
Najlakše je osuditi. Najlakše, zar ne? Ali, osuda nije sve što možemo. Ona nije tačka iza koje druge ne postoje. Možemo uvek više ukoliko želimo. Nije to nešto više, opravdanje, pronalaženje istog, nije ni saosećajnost. To nešto je objašnjenje. Kako objašnjavamo, ovoga puta, ne toliko pad u prostituciju, već ono što nakon tog pada u nju sledi.
Isto pitanje, već duže od godine.
Ako je po Sokratu, telo je sve ono što stvarno i večno nije. Telo je grob duše. Telo truje dušu. Ako je po Sokratu… Ali, i to telo, ma koliko bilo kvarljivo, jeste naše. Ako je po mom mišljenju, telo, telo je ono u čemu sve jesmo. Telo je moje. I želim da zauvek zadržim pravo na njega, birajući svoje partnere.
Isto pitanje…
Kakav je trenutak u kome želja da biramo partnere postaje stvarnost u kojoj ih više ne biramo. Kako je jednoj duši čije je telo samo nečije sredstvo do cilja. Želim da znam koliko je zapravo ponosa i snage u toj oštroj štikli koja odzvanja o kladrmu. Želim da čujem šta je između tih zaposlenih koraka, šta je u čoveku kada otuđi telo, šta je u očima onog koji ga predaje i u očima onih koji, u neku ruku, i svoja tela, kao klijenti, prodaju. Bez osude, bez ičega što je osudi blizu, samo objašnjenje… šta je to u telu što je meni sveto i bez čega se, ipak, može ostati. Da li ga je i strašno izgubiti.Možda je strašnije izgubiti dušu. A, jedino, za druge, sramota kada izgubite telo.
