Neko se usudio da remeti mir njihove ljubavi. Možda misli da će gomila glupih poruka da joj oduzme strast u koraku, njegove ruke na telu, nju u njegovom pogledu?! Teško. Moraću da vas razočaram. Može samo da rasplamsa svaki korak njene strasti do ludačkog plamena svake ljubavi ovog sveta i da je natera da ga još više i bešnje voli i želi. Mislite da nije moguće? Moguće je. Oh, nemate vi pojma na čega sam ja ona spremna. Vi ste samo zrnce koje se krije tamo negde, dok je ona plamen koji grabi napred i nema problem da proguta sve pred sobom ako joj se tako prohte. Goreće ona još dugo, paliće sve pred sobom kad god to poželi, a dokle god gori u njegovom pogledu, goreće i u njegovim rukama. Verujte mi, nema ničeg lepšeg nego kada je on zgrabi i natera da vrišti od želje, dodira, strasti, nemoći nad njegovom moći, od silne ljubavi i požude, od njegovog plamena koji kreće da liže svaki trag njenog plamena i spaja se u jedno.
“Hoću mir. Zapamti to! Dosta mi je gluposti. Vreme je da odlučiš. Ili ćeš da budeš tu i da me voliš i poštuješ, ili ćeš da odeš i ćutiš do kraja života i ne izlaziš mi na oči!“, besnela je u gorućoj potrebi za njim, u nenormalnoj čežnji koja joj je kidala telo, utrobu, misli, srce, korake, sve njeno.
“Imaš moje poštovanje i sad i zauvek, a imaš i moja osećanja”, trebalo mu je neko vreme da odgovori na njene reči.
Kad tvoj plamen lizne moj
“Dođi!“, kada je pročitala, kratko i jasno je rekla šta želi. Njega. Želi ga tu, uz sebe, da gasi svaki njen nemir i da joj pruži svu tu ljubav koja joj toliko dugo nedostaje. Nema više otezanja i mučenja, nema više čudnih i nemogućih tišina i poruka koje odaju tugu i želju ali ne i ispunjenje. Ili će je voleti i zgrabiti i nju i sebe ili će otići i zaćutati jednom zauvek! Znala je da tako mora biti. Nema sredine kod njih. Oni jedno bez drugo ne dišu, ne žive, ne mogu da budu normalni, mirni, ne mogu da se zadovolje drugima, malima i nebitnima. Znala je to, a moraće i on da shvati i sazna.
“Večeras.“ Odgovor je bio kratak i jasan i znala je da je i to večeras predaleko da mu utone u ruke, prepusti se zaboravu i nežnosti koju nosi u tim vučijim očima, u tom divljem pogledu. Ali sačekaće i veče.
I došao je. U mraku želja i čežnje, otvorila mu je vrata i pala na njegove usne kao da je to jedino mesto gde je mogla sebe da skrasi, nađe. Polako i gladno je ispijao svaku kap njene tuge i nemoći, njene strasti i njenih potreba i ostavivši sve svoje strahove i lomove, sve tišine i sva bežanja, stegao je u zagrljaj svih njihovih tajni.
“Falio si mi. Povredio si me.“
“Falila si mi. Znam. Puko sam… shvati me…“
Znala je. Sve je ona znala, čak i ono što je mislio da ne zna. Znala mu je svaku misao, a znala je i svaku reč koju je izrekao misleći da je ona neće saznati do kraja. Znala je čak i ono što nikad neće izgovoriti, sve je znala. Znala ga je bolje nego što će mu ikada priznati da ga zna, ali nije mogla da mu oprosti što je otišao, a još manje što je rekao da je nekada voleo i da je sada kraj i njegova prošlost. Znala je da je tu, videla mu se u pogledu, čitala mu svaku želju, videla mu ja na usnama svaku kap ljubavi, na koži svoje ime u tragovima. Videla je sebe u njemu, na njemu, oko njega, znala je da je voli, znala je da to nije istina. Osećala je svakim dodirom, svakim poljupcem, svakim ukusom koji su razmenili, ali je bolelo što nije čuvao sve njeno i njihovo, što je olako predao dalje u gomili reči misleći da je skinuo teret sa duše, srca, sa sebe. Nije.
Za svakog poveza ja sam odraz u tvom pogledu... srcu
Morala je to da mu kaže, na neki način je pokušala više puta, jer je peklo i kidalo, pored svih poruka koje je dobijala, pored svih napada na nju, pored svega. Da li je rekla sve, nije više znala, nije se više ni brinula. Bilo joj je važno da je tu, da je voli, da je zagrli, da je zgrabi i uguši strašću. Dodiri nežnosti, dodiri svile, dodiri ludila. Kad je prešao prstima preko njenog golog tela, znala je da nikad neće prestati to njihovo ludilo, dokle god su živi. Znala je to. Možda on još nije znao, ali nije se usuđivala da mu kaže. Kada bude shvatio sam, potražiće sve što je propustio, sve što je izgubio. Moraće da nađe način da je zamoli da mu oprosti što je povređivao, što je gubio vreme, da je zamoli da ga voli onako kako ga je oduvek volela, kako je oduvek voleo i on sam nju. I kada se našao koža uz kožu uz nju, u njoj, kada je zaparala sva strast i potreba, sva ljubav i osećaj olakšanja i zadovoljstva, osećaj da još malo nedostaje, to neko nevidljivo ludačko malo gde grabe jedno za drugim kao da sutra ne postoji, kao da sledeći sekund ne postoji, znala je da se od njega nikad neće izlečiti, da bez njega nikad neće živeti. Osećala je svakim delom sebe koliko je njen, koliko sve njeno u njoj vapi za njim, mirno je samo sa njim. Video je. Osetio je. Znala je sve. Ali je uzdahom sakrila svaku istinu. Neslućenim sunovratom u njegovo naručje i srce, sakrila je reči, a dala mu svu svoju ljubav. I kada je zagrlio iscrpljen, mokar i vreo, zadovoljen i zadovoljan, kada je umirio i sebe i nju, stegao je snažno i vrhovima prstiju pronašao sve putanje koje je jednom davno ostavio na njoj, zaboravio ih bežanjem. Našao ih je ponovo. Tek tada ušuškana u taj zagrljaj, zarobljena u njemu, njegovom srcu, pogledu koji gori za njom, znala je da je ponovo pronašla sebe. Njemu nije rekla… reći će mu… ako ostane, ako je bude voleo onako kako je oduvek trebao, ako ne pobegne goreći od ljubavi u plamenu koji će ga progutati i do straha koji će mu pokidati dušu.
Zaspala je mirna i tiha, prepuna nežnosti, prepuna divne melodije njegovih zagrljaja na prepad sa leđa dok se oblačila, dok su se tuširali zajedno, prepuna nostalgije za njim. Zaspala je snom kakav će dugo nakon te noći tražiti svuda u noći, a bez njega neće nalaziti… Kao da je čuo to, šapnuo joj je tiho i probudio je… “Ćutiš…“ Otvorila je oči da u mraku potraži njegove usne, da u mraku pruži ruke za njim, da zadrži svaki deo njih, topline, nežnosti i ljubavi. Zgrabio je on nju jednom davno i sebično je nikada više nije pustio, osim kada je sam poželeo da beži. Nije video da se od nje ne beži, ne može pobeći, da je ona ta koja će ga do kraja života buditi, sanjati, voleti, proganjati svojim odrazom u njegovim očima…
Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…
