Krenula si otvorena srca i duše u iskustva – dala si sve od sebe i prošla kroz razočaranja, gubitak, sumnju u sebe, osećaj besmisla i obesmišljavanja onoga do čega ti je bilo najviše stalo. Život te pokorio i poharao tvoje riznice. Ostala si prazna, kao da je nešto umrlo u tebi. Vera u ljubav i smisao života? Ili nada da ćeš to uspeti da pronađeš pre kraja? Ili i jedno i drugo.
Osećaš se ranjeno, poraženo i razočarano – nisi čekala da ti bilo šta padne sa neba, živela si aktivno, tražila, posezala, davala, komunicirala, sledila svoje snove i uspela jedino da sakupiš gomilu ogorčenja i razočaranja, koja ljudi nazivaju iskustvom. Đubrište sa poprišta ljubavi i nadanja? Ili riznica mudrosti? Ili i jedno i drugo.
Osećaš se tako umorno i potrošeno, osećaš da je sve važno prošlo i da je to možda sve što je život za tebe imao na meniju. Hrana od koje si se zatrovala i ostala gladna. Slomljeno srce koje bi trebalo da svedoči o iskustvu ljubavi, a zapravo govori samo o tome da nikada nisi upoznala tu ljubav koja leči, istrajava, oprašta, prihvata i oplemenjuje, nego samo onu koja gazi, lomi, kida, gužva i čupa i ostavlja te premlaćenu i izmučenu da se pitaš zašto bi se uopšte oporavljala i pokušavala ponovo, ako je to ono što ćeš opet dobiti, ako je ljubav samo borba u kojoj će ti partner u nekom trenutku od saborca postati protivnik i ako ćeš opet ostati nokautirana.
Ti osećaš da se gasiš, da ti se vatra strasti pretvara u led cinizma, osećaš da se povlačiš poput oseke, bez ikakvog izgleda za plimu a sa svim izgledima za isušivanje, ali ono što se dešava je zapravo podizanje i instalacija odbrambenog sistema. Alarm u tebi se oglasio i ako ga nisi čula umom i srcem, tvoja telesna inteligencija je preuzela komandu i preduzela mere zaštite, odbacujući i um i srce kao neefikasne, nepraktične i nepametne.
Organska pamet je rešila da te poštedi i sačuva, iako ti ne znaš zašto i sa kojom svrhom, a ne znaš ni da je bilo kakva akcija uopšte u toku. Telo se zaverilo da preživiš i zato je podiglo zidove – ne da te zatvori unutra, nego da te zaštiti od onog spolja. Da ti napravi čauru da u njoj ostaneš dok se ne oporaviš. To što sada ne veruješ da ćeš se ikada oporaviti i što ti se čini da je ta čaura sanduk u kome ćeš biti otpremljena u večna lovišta – to je ono zbog čega i nisi svesna da se zapravo boriš i primenjuješ strategije opstanka. A ti primećuješ ono što primećuju i drugi – i to su sigurni znaci da je na snagu stupilo vanredno samoodbrambeno stanje:
Retko ti se dešava da pokreneš razgovor
Kad samo pomisliš da sa nekim treba uljudno da razgovaraš, da se smeškaš, budeš pristojna i ljubazna, da iskazuješ interesovanje i ponašaš se kao normalna osoba, dok u sebi udaraš glavom o tapacirane zidove, ruku privezanih na leđima, osećaš se tako iscrpljeno, da bi momentalno mogla da legneš i zaspiš. U tvom životu nema pristupa nepoznatima, ne zanima te šta bi oni mogli da ti donesu, šta bi od njih mogla da naučiš, ne zanimaju te osećanja koja bi neka nova osoba mogla u tebi da pokrene. A poznati, one koje ne možeš da izbegneš, jer ih svakodnevno srećeš na poslu i u svom okruženju, beskrajno te zamaraju, jer tačno znaš šta od njih možeš da očekuješ. Možda ti prebacuju da si postala asocijalna i da se ponašaš grubo i neuljudno, a možda i sama to misliš i prebacuješ sebi, ali prosto ne možeš da se foliraš više ni pet minuta. To zapravo znači da čuvaš energiju za sebe i ono nekoliko prijatelja koji te poznaju i razumeju. Nemaš ništa za davanje, a oni koji to shvataju, jesu pravi prijatelji.
