Postoje trenuci koji ti vraćaju veru u život. Postoje i oni koji te nateraju da osetiš šta život zapravo jeste, a šta nikada ne može biti. Postoje trenuci koje živiš. I život koji sve češće stane u trenutak.
Naš problem ponekad nije situacija koja nam kao jedinu mogućnost ostavlja život krojen po principu od danas do sutra. Šta ćeš, ipak je život. Kakav-takav. Naš problem je, iako ga nekada nismo ni svesni, upravo taj što život merimo načinom na koji ga živimo, a ne njegovim trajanjem. Ipak, lako je to reći kada pucaš od zdravlja.
Dok prostorijom odzvanja zvuk “Traga u beskraju”, kroz dim cigarete posmatram raspuklu svetlost grada i jasno mi je da, nakon decenija konzumiranja istih, ne može čovek proći nekažnjeno.
Palim drugu cigaretu i u mislima se vraćam na mesto sa koga se, zapravo, možda nikada ni korak nisam pomerila. Znate ga i vi sigurno. To je ono mesto na kome se “zbogom” kaže prvi i poslednji put. Na kome u jedno zbogom stane sve do tada neizrečeno.
Sećanja ne menjaju adresu
Kada bih svodila račune pred, na primer, Novu godinu, uvek bi me bolela činjenica da sam više ljudi iz svog života ispraćala, nego što sam nove u isti primala. Hijerarhija sećanja… Podigla sam veliku branu oko sebe, kako mi mutna voda života ne bi još nekoga odnela. Ipak, koliko god se trudili da naše živote učinimo savršenim, na svakome od njih postoji okom nevidljiva pukotina, kroz koju zlo uspe da se provuče.
I dok se sećam one turobne tišine groblja u velikoj ravnici koju je prekidao samo zvuk upaljača, u meni još živi onaj mali nikotinski nacionalista koji i sada i te kako ima pravo što diže uzbunu u meni. Ali uzalud… Uvek smo pametniji za druge.
Možda i nisam uvek kadra da govorim o stvarima koje nisu potkovane iskustvom, ali iz iskustva govorim da životna kilometraža i nije potrebna kako bi se shvatilo da se život zaista ne meri načinom na koji ga živimo, već njegovim trajanjem. Zašto? Zato što toga postajemo svesni upravo onda kada vremena više nema.
Sigurno znate onu čuvenu: “Pišem onako kako dišem. Što udahnem – to izdahnem.” Eto, dok se za stolom nadvija oblak dima, nisam u stanju da govorim o srpskim i svetskim aktuelnostima, “Farmi” i ostalim stvarima koje bi možda bile interesantnije od ovih redova i nasmejale vas. Reći ću samo – sve po površini, ništa u suštini! Upravo u tome i jeste naš problem. Bavimo se životom tuđih ljudi – da bi zaboravili, ili čak i zaboravljamo šta je to što u našem nedostaje. A vi svakako imate prava da ne pristanete na tu igru i da zbog toga ne budete kamenovani.
Elem, priznajem, palim još jednu cigaretu dok završavam ove redove i sećam se situacije koja mi je možda nepovratno promenila život, a tiče se rečenice: “Žene koje boluju od raka ne piju alkohol”, žene koja je smisla života postala svesna tek onda kada je život izgubio svaki smisao.
Vreme si ti!
A njegov smisao nije u načinu, verujte, već u trajanju koji će samo takav pružiti mogućnost za sva ona ostvarenja o kojima sanjamo.
Možda se nama osmehne sreća, pa u ovom životu doguramo do punih pepeljara i punog srca. Možda…
A u drugom ćemo sve pametnije. Ma, znam!
Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”
