Život je lep (sećanja sa tajlandske pustolovine)

Ples trivijalnog i uzvišenog

*sećanja sa tajlandske pustolovine 2016.

Budim se u polumračnoj sobi i pokušavam da se orijentišem. Ne polazi mi za rukom i osećam da me san opet vara. Nisam sigurna gde sam, ni koliko je sati. Pomeram prozorske kapke i tek tada se prisećam kako sam tog prepodneva po povratku sa posla legla da malo odmorim. Budila sam se u cik zore, odlazila u Jungle Shalu pre svih, i oko podneva obično doživljavala veliki pad energije. Visoke temperature su tome dodatno doprinosile. Dremanje u zamračenoj prostoriji često je bila neophodnost.

Već je četiri popodne i u frci pokušavam da nađem odeću i potrepštine za povratak na posao. Presvlačim se ne bih li videla da mi je koža prošarana suncem od jučerašnjeg boravka pored obale. Sedela sam hipnotisana u jednoj od njihovih ljuljaški i čitala Majklov „Proces”. Povremeno bih ćaskala sa kolegama, učenicima, poznanicima koji su tuda prolazili, povremeno vodila „duboke razgovore” sa omiljenim piscima. Ali, njemu sam se vraćala iz nedelje u nedelju, po deset puta u kontinuitetu kako sam predlaže, pa onda čitavu avanturu iznova, makar još dva puta – takođe po njegovom uputstvu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Tasha Nikolic (@tasha_nikolic)

Osećala sam duboku ušukanost u ovaj život i tihu ljubav za te ljude – mada sam neke tek površno poznavala. Bilo je neke bliskosti i topline u toj komuni. Svi smo se prećutno pridržavali musketarskog pravila – „svi za jednog, jedan za sve”. Nisam žalila to očito predugo ljuljuškanje među njima, mada me je koža prilično pekla.
Uzimam ključeve i brzim korakom napuštam svoj tajlandski dom. Na uzdignutoj terasi, zbog relativno čestog podizanja nivoa mora, dočekuje me pakleno vreo vazduh i preglasan hor svitaca. Još uvek se znojim, ali sada taj doživljaj temperature poprima novu dimenziju – kao da sam zakoračila u pregrejanu saunu. Primećujem da teško dišem i da, šta god me je pregnulo u san, nije me sasvim razbudilo. Za pola sata počinje popodnevna serija časova, a svaki minut traje kao večnost. Tamo, hvala bogu, nema rashladnih uređaja da dodatno šokiraju sistem – priroda se pobrinula da obezbedi sve što je potrebno, a mudri ljudi su samo udružili snage sa njom. Sedam na skuter i najzad osećam vetar koji kao da udahnjuje sveže čestice života.

Nakon desetak minuta vožnje stižem do recepcije. Tamo nema nikoga, no koristim to vreme kako bih se prisetila današnjih tematskih jedinica listajući štreberski pregledno ispisan rokovnik. Kako i posle nekoliko minuta niko ne dolazi, odlazim iza pulta bezuspešno pokušavajući da pronađem spisak učenika i evidencioni list koji smo popunjavali pre svakog susreta. Avaj, deluje kao da sam omanula i termin, i centar, i sezonu – nema ni kolega, ni klijenata, ni daška vetra.

Najradije bih da opsujem, da nekome prebacim, da se odreknem odgovornosti. Osećam talas ljutnje za nehaj, zaboravljajući da sam i sama umalo prespavala popodnevnu smenu. Dišem, samo dišem i dahom rastvaram te prazne pretpostavke o tuđim motivima i jalova predviđanja na temu zašto i kako je moguće. Stigla sam i dobro je. Stvarno je dobro, čudesno dobro. Živim pored mora, radim pored mora; podučavam ljude sa svih strana sveta o onome što najviše volim; to im služi, inspiriše i ohrabruje da prigrle svoj život; predveče se izležavam u hammocku uz bubice i zalazak sunca, ispod palme i sa kokosom u ruci. Okružena sam nežnim dušama kakvim sam se nadala; imam neobičan luksuz vremena i prostora o kojem sam oduvek sanjala. (Neretko se pitam čime sam zaslužila ovaj mali raj.) Tako je nestvarno dobro i neću dopustiti da neka privremena teskoba otme ovaj trenutak.

Prolazim kroz slojeve mrežastih baldahina i spuštam deo rekvizita na bočnu policu. Odlazim do statue Ganeshe preko puta i uzimam šibice da bih zapalila mirisni štapić čampe. Nekada mi bude krivo kako su tako divni rituali postali deo hipsterske kulture i potpuno izgubili smisao. Kao da su oteti iz nekog svetog konteksta i preseljeni nasred ulice gde svako može da ih zgužva, zgazi, prisvoji ili da ih se odrekne, da ih glorifikuje ili da im se podsmeva. Ponekad i oba, istovremeno. A ta molitva nas je, kad bolje razmislite, kroz vekove i turobna vremena zaista održala. Kada se činila svesno, to jeste bilo duboko meditativno iskustvo. Kada se pažnja prepuštala meditaciji, to jeste bila molitva čitavim bićem. Pomišljam: do namere je, sve je do namere… Spolja gledano sve može delovati i sveto i profano, i trivijalno i uzvišeno.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Tasha Nikolic (@tasha_nikolic)

Otvaram računar i šetam pogledom kroz playlistu. Nekada je bilo dovoljno da samo oslušnete talase na svega nekoliko metara ispod nas, no danas nije bilo ništa od toga – more je više bilo nalik na jednu usijanu baru koja se uopšte ne pomiče. Kalimbra bells da najave otvaranje naše tropske ceremonije. (I dan-danas me prođe jeza kada se setim njihovih umilnih tonova.)

Još uvek nema nikoga pa, iako je to malo čudno, koristim to vreme da se još malo uzemljim. Nakon nekoliko minuta čujem poznate glasove koji mi trčkaraju u susret izvinjavajući se što kasne iako, zapravo, stižu tačno na vreme. Kažu da su, baš kao i ja, uzalud čekali na recepciji da se registruju da bi najzad odustali i uputili se u našu Shalu. Smeškam se i razmišljam – možda nam tog dana nije bio potreban posrednik; ni papiri, ni protokoli. Ni mapa ni plan. Možda, samo možda, srce već zna svoj put.

Zatvaram oči i shvatam da sam, naposletku, sasvim budna. Klaj-klaj odlazimo svako u svoju unutrašnju džunglu. Život je ponovo lep.

Naslovna fotografija: instagram.com/tasha_nikolic

Nataša Nikolić

Nataša Nikolić je učiteljica joge i meditacije, holistička terapeutkinja i diplomirana sociološkinja. 2010. je osnovala Holistički centar i edukativni prostor Chandra u Nišu, Srbiji. Više informacija o njenom radu možete pronaći na veb-sajtu i Instagram profilu.